„Pešak“
Ući u tu tišinu, kakva je vladala nad gradom u osam sati, u vlažno novembarsko veče, spustiti noge na asfaltirane staze, prekoračiti travnate ivice i napredovati, ruku strpanih u džepove, kroz tišinu, beše upravo ono što je Leonard Mid najradije činio. Stajao bi na uglu neke raskrsnice i gledao niz dugačke, mesečinom obasjane avenije, sa stazama za pešake na sve četiri strane, odlučujući na koju stranu da krene, iako mu je to bilo sasvim svejedno; bio je sâm na ovom svetu anno Domini 2053. ili isto kao da je sâm, i kad bi doneo odluku, odabrao stazu, krenuo bi, stvarajući šare ledenim dahom, nalik na dim cigare.
Ponekad bi šetao satima i prelazio kilometre, vraćajući se kući tek oko ponoći. A na svom putu viđao bi kućice i domove s mračnim prozorima, i bilo je kao da prolazi grobljem, gde bi tek slabašni titraji svetla svitaca trepnuli iza prozora. Nenadani, sivi fantomi, činilo se da se pokazuju na unutrašnjim zidovima sobā, gde zavesa još nije bila navučena, ili se pak čulo šaputanje i mrmorenje tamo gde je prozor zgrade, nalik na grobnicu, još uvek bio otvoren.
Leonard Mid bi zastao, nakrivio glavu, oslušnuo, gledao i i nastavio da hoda, ne stvarajući buku na neravnoj stazi. Odavno se mudro prebacio na patike, jer su psi u patrolnim odredima pratili njegove šetnje lajanjem, kad bi nosio tvrde potpetice, a i svetla bi mogla da se upale, lica pojave i cela bi se ulica uznemirila zbog prolaza usamljene figure, njega, u rano novembarsko veče.
Ovo veče je usmerio svoj put prema zapadu, u pravcu skrivenog mora. U vazduhu je bilo pravog, kristalnog mraza; stezao je u nosu, a u plućima je žarilo kao oko božićne jelke; osećao si kako hladan vazduh ulazi i nestaje, a sve grane se pune nevidljivim snegom. Osluškivao je tiho šuškanje mekih patika u jesenjem lišću sa zadovoljstvom i zviždukao hladnim, tihim zviždukom između stisnutih zuba, s vremena na vreme podigavši u prolazu po koji list, ispitujući pod retkim svetiljkama njegovu osnovnu građu, udišući usput njegov opor miris.
„Zdravo, vi tamo“, šaputao je svakoj kući, sa svake strane, dok je išao dalje. „Šta ima većeras na Kanalu 4, Kanalu 7, Kanalu 9? Gde jure kauboji i da li to američka konjica stiže u pomoć preko onog brežuljka?“
Ulica beše tiha, i dugačka i prazna, tek se njegova senka micala, nalik na jastreba na zemlji. Kad bi zatvorio oči i stao mirno, skamenjen, mogao bi sebe da zamisli u središtu ravne, američke pustinje, zimi, bez vetra, bez ijedne kuće na hiljade kilometara uokolo.
„Šta je sada?“ upitao je kuće, pogledavši na ručni sat. „Osam i po uveče? Vreme za tuce odabranih ubistava? Kviz? Revija? Komičar, koji pada sa scene?“
Beše li to šum smeha, što je dopro iz kuće bele mesečeve boje? Oklevao je, ali krenuo je dalje, jer se nije ništa dogodilo. Sapleo se na isturenoj neravnini staze. Beton je nestajao pod cvećem i travom. U deset godina šetanja noću ili danju, na hiljadama pređenih milja, nikad nije sreo čoveka u šetnji, ni jedan jedini put za sve to vreme.
Došao je do raskrsnice u obliku deteline, što je stajala u tišini, ne mestu gde su dva glavna auto-puta presecala grad. Danju je ovde bila gromoglasna struja vozila, benzinske pumpe otvorene, veliki insekt što šušti, stalno se nadmudrujući za pozicije, dok tamjan dimi iz njihovih odvoda, a oni preleću prema kućama u dalekim smerovima. Međutim, sada su i ovi putevi bili nalik na rečice u doba suše, samo kamen, korito i odsjaj Meseca.
Krenuo je nazad sporednom ulicom, praveći krug prema svojoj kući. Beše već na domak svog cilja, kada, sasvim iznenada, iza ugla izroni usamljeni auto i jako ga zapljusnu mlazovima belog svetla. Stao je opčinjen, kao nekakav noćni leptir, zatečen iluminacijom, a zatim privučen prema njoj.
Metalni glas ga pozva:
- Stoj mirno! Ostani gde si! Ne miči se!
On zasta.
- Digni ruke u vis!
- Ali – reče on.
- Ruke u vis! Ili ćemo pucati!
Poilicija, naravno, ali kakva neverovatna retkost; u gradu od tri miliona, preostala su samo jedna policijska kola, zar nije tako? Već od pre godinu dana, 2052. izborne godine, policijske snage su bile smanjene od tri na jedan auto. Zločin je nestajao; više nije bila potrebna policija, osim ovog, jednog jedinog automobila, koji je lutao i lutao praznim ulicama.
- Vaše ime? – reče policijski auto metalnim šapatom. Zbog jakog svetla, koje mu je udaralo u oči, nije mogao da vidi ljude u autu.
- Leonard Mid, odgovori.
- Glasnije!
- Leonard Mid!
- Posao ili zanimanje?
- Mislim da me možete nazvati piscem.
- Bez zanimanja, – reče policijski auto, kao da govori samome sebi. Svetlost ga je držala na mestu, kao insekta u muzeju, prstiju probodenih iglom.
- Moglo bi se tako reći – reče gospodin Mid. Nije pisao već godinama. Časopisi i knjige nisu se više prodavali. Sada se sve zbivalo noću, unutar kuća nalik na grobnice, mislio je on. Grobnice, slabo osvetljene svetlima televizije, gde su ljudi sedeli kao mrtvaci, dok bi im sivi ili obojeni zraci dodirivali lice, nikada ih stvarno ne dodirnuvši.
- Bez zanimanja – reče fonografski glas, sikćući. – Šta radite napolju?
- Šetam – reče Leonard Mid.
- Šetate?
- Samo šetam – reče on jednostavno, ali na licu oseti hladnoću.
- Šetate, samo šetate, šetate?
- Da, gospodine.
- Šetate kuda? Zbog čega?
- Šetam zbog vazduha. Šetam zbog gledanja.
- Vaša adresa!
- Jedanaest južno, Ulica Sent Džejms.
- A, u vašoj kući ima vazduha, vi imate aklimatizacioni uređaj, gospodine Mid?
- Imam.
- I, imate ekran u vašoj kući, da gledate?
- Nemam.
- Nemate.
Nastala je kratka tišina, optužba već sama po sebi.
- Jeste li oženjeni, gospodine Mid?
- Nisam.
- Niste oženjeni – reče policijski glas iza plamenih zraka. Mesec beše visoko, jasan među zvezdama, a kuće sive i tihe.
- Niko me nije hteo – reče Leonard Mid s osmehom.
- Ne govorite bez pitanja.
Leonard Mid je čekao u hladnoj noći.
- Samo šetate, gospodine Mid?
- Samo šetam.
- Ali, niste rekli s kakvom svrhom?
- Rekao sam: zbog vazduha, zbog gledanja i zbog same šetnje.
- Jeste li to često činili?
- Svako veče, već godinama.
Policijski auto je zaposeo sredinu ulice, dok mu je radio govorio ispod tona.
- Dakle, gospodine Mid – reče auto.
- Je li to sve? – upita on pristojno.
- Jeste – reče glas. – Ovamo. Začu se uzdah, šum. Zadnja vrata policijskog automobila otvoriše se širom. – Uđite.
- Čekajte malo, nisam ništa uradio!
- Uđite!
- Protestujem!
- Gospodine Mid!
Zakoračio je kao iznenada opijen čovek. Dok je prolazio pored prednjeg prozora automobila, pogledao je unutra. Kao što je i očekivao, nikoga nije bilo na prednjem sedištu, uopšte nikoga u autu.
- Uđite.
Stavio je ruku na vrata i zavirio na zadnje sedište, zapravo malu ćeliju, maleni crni zatvor s rešetkama. Mirisalo je na kovano gvožđe. Mirisalo je na jaki antiseptik; mirisalo je suviše čisto, tvrdo i metalno. Tu nije bilo ničeg blagog.
- Kad biste bar imali ženu, da vam pruži alibi – reče metalni glas. – Međutim...
- Kuda me vodite?
Auto je oklevao, ili bolje rečeno zazujao, kao da negde pod električnim okom prelistava izbušene kartice, tražeći informaciju.
– U psihijatrijski centar za istraživanje regresivnih tendencija.
On uđe. Vrata se zatvoriše, uz blagi udarac. Policijska kola se otkotrljaše niz noćne avenije, bacajući pred sobom mutna svetla.
Prođoše jednu kuću, u jednoj ulici, samo trenutak kasnije, jednu u čitavom gradu kućā, što su bile mračne, ali u ovoj su kući gorela sva električna svetla punim sjajem, svaki prozor snažna, žuta iluminacija u hladnoći tame.
- Ovo je moja kuća – reče Leonard Mid.
Niko mu nije odgovorio.
Auto se spuštao niz ulice, nalik na prazna rečna korita i otišao, ostavivši za sobom prazne ulice, s praznim pešačkim stazama, bez glasa, bez pokreta, cele, hladne novembarske noći.
Нема коментара:
Постави коментар