Devet milijardi Božjih imena
- Ovo je pomalo neobičan zahtev – reče dr Vagner, nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka. – Koliko znam, to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetanski samostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjuterom. Ne želom da budem radoznao, ali nikada ne bih ni pomislio da bi Vašoj, hm, instituciji bila od koristi takva mašina. Da li biste nam ipak rekli šta nameravate s tim mašinama?
- Vrlo rado – odgovori lama, popravi malo svoju svilenu haljinu i pažljivo odloži priručnik, kojim se koristio za tekuću konverzaciju. – Vaš kompjuter Mark V može da obavlja svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojeva. No, mi smo zainteresovani za slova, a ne za brojke. Zato bismo želeli da izmenite kružni tok, tako da mašina otiskuje reči umesto brojki.
- Ne razumem potpuno...
- To je projekt na kome smo radili u poslednja tri veka. U stvari i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to Vama i Vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamerno saslušati moje razlaganje.
- Svakako.
- To je, u stvari, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih Božjih imena.
- Kako molim?
- Imamo razloga da verujemo – nastavio je lama, ne zbunjujući se ni malo – da sva ta imena mogu da budu napisana sa samo devet slova abecede, koju smo mi izmislili.
- I vi ste na tome radili tri veka?
- Tačno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest hiljada godina.
- Oh – dr Vagner se malo zbunio. – Sada mi je već jasnije zašto želite da iznajmite jednu od naših najnovijih mašina. Ali, kakva je, u stvari, svrha tog projekta?
Lama kao da je oklevao i dr Vagner je pomislio da ga je možda uvredio. Ako je i bilo tako, to se uopšte nije zapažalo po laminom odgovoru.
- Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg verovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića – Bog, Jehova, Alah i tako dalje, samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filizofski problem, o kome ne bih želeo da govorim. No, među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva, koju bismo mogli da nazovemo pravim imenima Boga. Sistematskim zamenjivanjem slova pokušali smo da ih sve evidentiramo.
- Razumem. Vi ste počeli sa AAAAAAA i radili sve do ZZZZZZZ...
- Tačno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom. Nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće mašine. Mnogo zanimljiviji problem bio je da pronađemo odgovarajući kružni tok, da bi se uklonile smešne kombinacije. Na primer, ni jedno slovo ne sme da se pojavljuje više od tri puta za redom.
- Tri? Vi svakako mislite dva puta?
- Tri, tri je ono tačno. Mislim da bi predugo trajalo dok bih Vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumeli naš jezik.
- Verujem Vam na reč – reče dr Vagner. – Nastavite.
- Na svu sreću, biće vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjuter tom poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će menjati svako slovo po redu i otisnuće rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest hiljada godina, a mašini samo sto dana.
Dr Vagner je jedva bio svestan šuma, koji je dopirao s Menhetna, duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svetu, u prirodnom svetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore, u zabačenim himalajskim predelima, ovi monasi susastavljali popis besmislenih reči. Ima li ljudska glupost granica? No, on ne sme da dopusti da se opazi šta je pomislio. Kupac je uvek u pravu...
- Bez sumnje – odgovorio je dr Vagner – mi možemo da prilagodimo Mark V da otiskuje popis takvog karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutera. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.
- To je naša briga. Sastavni delovi su dovoljno maleni da ih možete poslati avionom. To i jeste jedan od razloga što smo se odlučili baš za vaš kompjuter. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.
- I Vi želite da angažujete dva naša inženjera?
- Na tri meseca, koliko će trajati rad na projektu.
- U redu, daćemo Vam najbolje ljude.
Dr Vagner je nešto zapisao na komadiću papira.
- Postoje samo još dve stvari, koje bi...
Pre nego što je mogao da završi rečenicu, lama je izvadio komad papira.
- Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci.
- Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno, što se toga tiče. Druga stvar je tako trivijalna, da se ne usuđujem ni da je spomenem, ali je vrlo čudno kako se po nekad na to zaboravlja. Kakav vam je izvor električne energije?
- Dizel generator, koji daje pedeset kilovata sto deset voltne struje. Postavljen je pre pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u manastiru u mnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.
- Svakako – odgovorio je dr Vagner kao eho. – Trebalo je da odmah pomislim na to.
* * *
Pogled s ograde izazivao je vrtoglavicu, ali vremenom se čovek na sve navikne. Nakon tromesečnog boravka, Džordža Henlija više nije impresionirala dubina od gotovo hiljadu metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja, kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vetrom izglačani kamen, gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina, čijih se imena nije ni potrudio da se seti.
Ovo je najluđa stvar, koju smo ikada počeli, razmišljao je. „Projekt Šangri La“, kako ga je krstio neki mudrac. Veće je nedeljama Mark V izbacivao gomile papira sa škrbotinama. Strpljivo i nezaustavljivo, kompjuter je slagao slova, sve nova i iznova, u sve moguće kombinacije, iscrpljujući jednu klasu pre nego što bi prešao na novu. Kako se traka pojavljivala iz elektromagnetne pisaće mašine, monasi su pažljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jednu nedelju i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je to mutna kalkulacija uverila monahe, da uzmu baš devet slova, a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Džordž nije znao.
Jedna od noćnih mora mu je bila da će se plan promeniti i da će Dalaj-lama proglasiti da se prokekat produžava do 2060. godine, a to bi im priličilo.
Džordž je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Čak se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Čak je pušio jednu od onih debelih cigara, zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti veseljaci su bili spremni da prihvate gotovo sva manja, a i neka veća životna zadovoljstva. Ipak, postojala je jedna stvar, koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti, ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dole u selo, na primer...
- Slušaj me, Džordž – reče Čak užurbano. – Načuo sam nešto, što bi moglo da nam natovari nevolje na glavu.
- Šta se događa? Je li neki zastoj na mašini? To bi bilo najgore što bi moglo da nam se desi.
Tada zaista ne bi mogli da se vrate, a ništa ne bi bilo strašnije. Kako su se sada osećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao dar s neba. Najzad, to bi bila bar nekakva veza s kućom.
- Ne, nije reč o tome. – Čak sede na ogradu, što nije imao običaj, jer se plašio da ne padne u ponor. – Upravo sam saznao o čemu je tu u stvari reč.
- Šta misliš da kažeš time, pa mislio sam da mi to znamo.
- Svakako, mi znamo šta to rade ti monasi. Ali, nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...
- Pa, reci mi već jednom, ne okoliši – zagunđao Džordž nezadovoljno.
- Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako po podne upada u prostoriju kod Marka V, da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovog puta je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopšte može da bude uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na poslednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorečivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam „Naravno“... i on mi je tada sve ispričao.
- Hajde, pričaj i ne gnjavi toliko.
- Dakle, oni veruju kako, kada nabroje sva imena Gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da ih ima devet milijardi, biće postignut Bžoji cilj. Čovečanstvo će stići do svog kraja i neće biti više nikakvog smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svet da završi, stigne do kraja i prestane da postoji. Zvuči pomalo kao nekakvio svetogrđe.
- Pa, šta ćemo onda da počnemo, šta da radimo? Da se ubijemo?
- To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam Gospod Bog i počisti stvar... i ništa više!
- Oh, razumem. Kada završimo naš posao, biće smak sveta. Sudnji dan.
Čak se nervozno nasmeja.
- Upravo to sam i rekao Dalaj-lami. I, znaš šta se dogodilo? Pogledao me je popreko, kao da sam najblesaviji đak u razredu i rekao „Nema ničeg običnijeg od toga“.
Džordž je malo razmišljao.
- To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari – rekao je ozbiljno. – Ali, šta misliš da bismo mi morali da učinimo? Mislim da to ni malo ne menja stvar što se nas tiče. Najzad, mi smo znali da su oni malo luckasti.
- Ali, zar ti ne vidiš šta bi moglo da se dogodi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona poslednja truba ili šta već oni očekuju, lako može da se desi da okrive nas. Daje naša mašina kriva što nije dobro obavila posao. Ne volim ni malo takvu situaciju.
- Jasno mi je šta misliš – rekao je Džordž polako. – Imaš ti i pravo. Ali, takve stvari su se događale i ranije, znaš i sâm. Kada sam bio dete, imali smo nekog suludog propovednika, koji je govorio da će svet da propadne iduće nedelje. Mnogo ljudi mu je poverovalo, pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije desilo, nisu bili ozlojeđeni, kao što bi čovek očekivao. Oni su samo rejkli da je pop malo pogrešio i dalje su mu verovali. Mislim da neki još veruju.
- Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovde je nešto drugo. Mi smo ovde sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i biće mi stvarno žao kad se cela stvar sruči na leđa Dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka, koje se do sada nije smelo dirnuti i kad se i tada ništa ne dogodi... No, ipak bih želeo da sam negde na nekom drugom mestu.
- Ja to želim već nedeljama. No, ništa ne možemo da učinimo, dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion, koji će nas odvesti odavde.
- Svakako – reče Čak zamišljeno – ipak bismo mogli malo da sabotiramo.
- Đavola bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.
- Ne onako kako sam ja zamislio. Mašina će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za nedelju dana. Dakle, pokvarićemo nešto, da bismo imali šta da popravljamo upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo da budemo dole na aerodromu u vreme kada budu poslednja imena izlazila iz mašine. Onda više neće moći da nas uhvate.
- Ne sviđa mi se sve to – reče Džordž. – To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.
* * *
- Meni se to ipak ne sviđa – rekao je nekoliko dana kasnije, kada su ih mali poniji nosili niz uski vetroviti puteljak u dolinu. – I, nemoj da pomisliš kako ja bežim jer sam se uplašio. Jednostavno mi je žao tih jadnih momaka tamo gore i ne bih hteo da budem tamo, kada ustanove kako su bili budalasti. Pitam se kako će to preboleti Dalaj-lama?
- Čudno – odvratio je Čak – ali kada sam se pozdravljao s njim, činilo mi se kako on zna da mi bežimo. I nije ga uopšte bilo briga, jer je znao da mašina radi glatko i bez greške i da će posao biti završen na vreme. A posle toga, za Dalaj-lamu nije bilo ničega. Posle toga n i š t a...
Džordž se okrenuo u sedlu i gledao gore uz planinski puteljak. To je bilo poslednje mesto odakle se jasno video lamaistički manastir. Široka spljoštena građevina uzdizala se prislonjena uz planinu, silueta se ocrtavala uz sam vrh i stapala sa planinom, uz odbleske sunca na zalasku. Tu i tamo, svetlucali su otvori na prozorima, kao na nekom prekookeanskom brodu. Električno svetlo, naravno, koje je dobijalo struju iz generatora kao i Mark V. Koliko dugo će ga još trošiti? Džordž se pitao neće li monasi razbiti kompjuter u besu i razočaranju. Ili će mirno sesti i opet početi da izračunavaju.
Znao je tačno šta se upravo ovog časa događa tamo gore, u planini. Dalaj-lama i njegovi pomoćnici sede u svojim svečanim svilenim haljinama i pregledaju velike trake papira, što im donose mlađi monasi s električne mašine, teleprintera, i slažu u velike tomove. Niko ništa ne govori. Jedino se čuje planinski vetar i kuckanje tipki mašine po papiru, jer je Mark V radio sasvim tiho i kao munja obavljao operacije stotine hiljada proračuna u sekundi.
- Evo ga! – viknu Čak, pokazujući dole u dolinu. – Zar nije predivan?
Bez sumnje jeste, pomislio je Džordž. Rasklimani stari „DC 3“ stajao je na kraju piste, kao maleni srebrni leptir. Za dva sata, on će ih poneti u slobodu i u svet zdravog razuma.
Na brzi dolazak noći u visokim planinama Himalaja već su se bili navikli. Na svu sreću, put je sada već bio mnogo bolji, a obojica su imala i ručne svetiljke. Nema više nikakve opasnosti, samo je već postalo malo neudobno na leđima tih ponija, i hladno. Nebo je bilo čisto i prekriveno dragim, poznatim zvezdama.
Dakle, neće biti nikakve prepreke da ne uzlete zbog loših vremenskih uslova.
Počelo je da seva, ali je uskoro prestalo. Ta ogromna arena, okružena visokim brdima, koja su sablasno bila osvetljena sjajem zvezda, nije pogodovala ovakvom raspoloženju. Džordž pogleda na sat.
- Stići ćemo za jedan sat – doviknuo je preko ramena svom prijatelju Čaku. Onda je dodao zamišljeno. – Zanima me da li je kompjuter završio posao? Sada bi bilo vreme.
Kako Čak nije ništa odgovorio, Džordž se malo okrenuo u sedlu. Video je samo bledo lice svog prijatelja, kako zuri prema vrhu planine s koje su se spuštali.
Visoko u brdima, tamo gde je trebalo da bude lamaistički manastir, dizala se jarka svetla baklja visoko prema nebu.
- Pogledaj – vikao je Čak – njihov svet zaista nestaje, kako su bili i prorekli.
Dok su zapanjeno gledali u vrh planine, nisu ni opazili kako se zvezde polagano gase jedna za drugom...
Нема коментара:
Постави коментар