Omiljene melodije - "The Old-Fashioned Way" by Charles Aznavour

Omiljene kratke SF priče - "Staromodna devojka" by Joanna Russ

„Staromodna devojka“ by Joanna Russ

Probudila sam se u vermontsko jesenje jutro, vozeći u staklenoj kočiji svoje goste kući, dok su svuda oko nas javori, jedan po jedan, sporo izranjali iz magle. Nigde drugde na svetu nećete naći ovakve boje. Vazduh oko nas tiho je šuštao, dok smo polako klizili kroz vlažne vatre. Električna su vozila tiha; čuli smo kako voda kaplje s lišća. Kad nas je kuća ugledala, moja draga stara lizaljka na šipci, rasvetlila se od prizemlja do krova, a kad smo se približile zasvirala je Drugu brandenburšku kroz crna, mokra debla javorovih stabala i vatrenocrveno lišće: mala, tankoćutna pažnja, koju katkad posvećujem svojim gostima. Kristalni, oštri zvuci: volim nezemaljsku bistrinu elektronske muzike.

Kući se prilazi sa strane, odakle se čini gotovo pljosnatom na svom središnjem stubu —  zapravo, malo konveksnom —  ali ne kao da čuči na kokošjoj nozi poput Baba Jagine kolibe, nego pruža spiralni put od metalne mreže, poput jezika (tako se bar čini, zapravo je to samo kružno stepenište). Kad uđete, nađete se u hodniku, koji vas od ulaznog trema vodi u unutrašnjost: nema smisla razbacivati se toplotom.

Dejvi je već bio tu. Najlepši muškarac na svetu. Naš mu je dolazak dao dovoljno vremena da nam pripremi piće, koje moje gošće uzeše posmatrajući ga. To ga nije zbunilo. Skupio se do mojih nogu nimalo konobarski, obujmivši rukama svoja kolena i smejući se kad god je to razgovor opravdavao (on to vidi na mome licu).

Dnevna soba je obložena žutim drvetom, a na podu je tepih na kojem se može i spavati (smeđi). Kroz prostrani ostakljeni trem možete pet meseci u godini posmatrati mećave, kako veju kroz ogoljeno drveće. Ja obožavam vizuelno vreme. U kući je dovoljno toplo da Dejvi može okolo hodati obnažen, moj ledeni dečko, u oblaku zlaćane kose i golotinje, nikad toliko deo kuće kao kad sedi na tepihu, leđima oslonjen na crveno-smeđi ili purpurni naslonjač (mi ovde oponašamo jesen), dubokoplavih očiju uperenih u zalaz sunca, kose boje pepela, a mišići leđa i butina lagano mu se trzaju. Posvuda po kući sa plafona vise različite sitnice: ključevi za konzerve, crvene loptice, buseni trave. Dejvi se njima igra.

Provela sam gošće kroz kuću. Mirna Elinor, nervozna Pris, nametljiva Kej! Razgledale su knjige, mikrofilmski čitač povezan s regionalnom bibliotekom, niše u zidu, gde odlažem kojekakve sitnice što se nađu u svakoj kući, stepeništa, kupatila od staklenih niti, strunjače u sobama za goste, pripremljene za spavanje, staklenik (duž središnjeg dela kuće, da se sačuva toplota), gde Dejvi glumi interesovanje dok posmatra igru svetla po mojim orhidejama, palmama, bugenvilijama, anturijama, po mnoštvu mojih tropskih biljaka. Imam čak i odvojeni deo za kaktuse. Tu je i bilje na otvorenom, planinski lovor, isprepleteni haos rododendrona, tu i tamo poneka perunika, što izgleda poput skupa, antičkog mešanca insekta i čipke, ali će sve to bilje uskoro pokriti sneg. Imam čak i električnu ogradu oko celog imanja, koju sam nasledila od bivšeg vlasnika, i koja povremeno ubija zalutale jelene, i drveće koje toplu mikroklimu oko kuće shvata preozbiljno.

Pokazala sam svojim prijateljicama i svoju kuhinju, koja se sastoji od naslonjača punog tipki i prekidača, poput kontrolne table u avionu, ali ne i prostoriju gde čuvam alat i odakle se stiže do centralnog stuba kad Kuća pokvari želudac. To je prljavo mesto, i tu morate dobro znati šta radite. Pokazala sam im i ekran pomoću koga održavam dodire sa susedima, od kojih je najbliži deset milja daleko; i telefon, koji mi služi kao rezervna veza s okolnim svetom; gramofon, gde čuvam svoju muziku.

Pris tada izjavi da joj se piće nije svidelo; nije bilo dovoljno slatko. Zato sam naredila Dejviju da naruči drugo.

Želite li večeru? (Rekoh.)

A ona je porumenela.

Probudila sam se kasnije u toku dana. Dejvi spava blizu. Čuli ste za plavooke plavuše, zar ne? Otišla sam bosonoga u njegovu sobu i posmatrala ga kako spava, sklupčan, nesvestan okoline, zlaćani deo njegovih trepavica zaklanja mu lice, jedna ruka izbačena ustranu kroz mlaz svetla što pada na njega iz trema. Teško se budi (gotovo da ga možete zajašiti u snu), a ja sam još pospana i ne da mi se odmah početi, pa čučnem na strunjaču na kojoj spava i prelazim prstima po šarama koje ispisuju dlačice na njegovim prsima: gore široko preko mišica, pa sve uže prema mekom trbuhu (što se diže i spušta sa svakim njegovim dahom), prelaze u tanku liniju oko pupka, pa iznenada bujaju oko njegovih olabavljenih genitalija što leže u sredini poput pupoljka.

Ja sam staromodna devojka.

Milovala sam njegov suv, baršunasti organ dok mi se nije probudio u ruci, a tada sam prešla noktima lagano, lagano duž Dejvijevih bokova da probudim i njega.

On je otvorio oči i nasmešio mi se.

Vrlo je ugodno pratiti rub Dejvijeve kose oko njegovog vrata jezikom ili njuškati i maziti sve udubine njegovog dugog tela mišićavog kao u plivača: unutrašnjost lakta, dno leđa, iza uha, poleđinu kolena. Goli je muškarac poput krsta, spoj ranjivih, nežnih mišica sličnih cvetu na stablu banane, taj njegov deo koji mi je podario toliko užitka.

Lagano ga gurnem i on se strese, skupljajući noge i šireći ruke levo i desno po strunjači. Mali je Dejvi napola pun, što je znak da Dejvi želi da kleknem preko njega. Ja ga poslušam, sedam oko njegovih bedara, naginjem se napred ne dotičući ga, ljubim ga u usta opet i opet, pa u vrat, obraz, u ramena. On me vrlo, vrlo uzbuđuje. On je veoma lep. Podvlačim jednu ruku pod njegova ramena, pridižem ga i trljam bradavicama po njegovim ustima, jednom pa drugom, što nam godi, on me steže za ruke, savija svoja leđa unazad, ja ga privlačim, gnječim mu leđne mišiće, gnječim mu bedra, ležem na njega. Mali je Dejvi sasvim pun.

Tako lepo: Dejvijeva glava zabačena ustranu, oči zatvorene, njegovi se snažni prsti grče i popuštaju. Njegova ga pospanost čini malo prebrzim za mene. Pritiskam malog Dejvija palcem i kažiprstom, trljam njegov vrh. Dejvi mi dahće u uvo, prsti se grče nekontrolisano.

Još se malo igram, izazivajući ga, a tada ga gutam celog, poput koštice od lubenice — tako je divan kad je unutra! Dok Dejvi jeca, njegov jezik u mojim ustima, plavi mu pogled staklast, telo savijeno u luk, sva mu čula koncentrisana u mesto koje uvukoh u sebe.

To ne radim često, ali sam ga sada naterala da svrši, grčenje, vatra, vrisak bez reči istrgnut iz njega. Da sam mu dopustila još samo malo dosegla bih klimaks zajedno s njim, ali je on krut još neko vreme posle, a ja to volim. Sviđaju mi se njegovo drhtanje i čvrstoća nakon vrhunca, klizavost i podatnost; Dejvi je tada neobično gibak. Obuhvatila sam ga, pritisla se o njega, uživajući u isti mah u njegovom mišićavom grlu, dlakavom pazuhu, kolenima, nežnoj koži unutar njegovih bokova. Gnječila sam ga, jahala sam ga, štucala svom svojom unutrašnjom građom; mala ukopana motka, natekle usne, savitljivi polumesec ispod venerine kosti. I sve ostalo u blizini, bez sumnje.

Imala sam ga. Dejvi je moj. Ekstatično prostrta preko njega — ispraznila sam se do vrhova prstiju, još tiho pulsirajući — bilo je zbilja dobro ovog puta. Njegovo je telo tako vlažno ispod mene i u meni.

Podignem pogled i vidim...

Pris. Elinor. Kej.

— Za ime božije, zar je to sve! — kaže Elinor Prisi.

Ustala sam, pošašoljila Dejvija noktom i pridružila im se kod vrata.

            — Mirno, Dejvi. — To je jedna od ključnih reči koje kuća „razume“; centrani kompjuter će preneti signale u elektrode ugrađene u Dejvijevom „mozgu“ i on će poslušno leći na strunjaču. Kad kažem „spavaj“, Dejvi spava. On je najlepši uređaj u kući. Originalna protoplazma je bila, mislim, šimpanzina, ali mu ponašanje više nije kontrolisano organski. No, jasno, on poseduje minimum aktivnosti koje mu ne moram ja određivati — nutritivne, ekskretivne i slično, sâm se penje u svoju kutiju za gimnastiku i van — ali i njih nadgleda kompjuter u skladu s programom. I, jasno, moje zapovesti imaju prednost.

            Teoretski je moguće da Dejvi ima (zabačenu negde u neki ugao svog cerebruma) svest u nekom obliku, koja nikada ne izranja na površinu — možda je Dejvi pesnik na svoj poseban način? — ali volim da verujem da nije tako. Njegova svest — kakva god bila, a dozvoliću da je ima, za volju diskusije — nije ništa drugo do sposobnost osećaja, čista inetelektualna apstrakcija, jedno ništa, slikovita igra reči. Empirijski je potpuno prazna, nešto oko čega ne treba da se uzbuđujemo ni vi ni ja. Dejvijeva duša leži negde drugde; to je spoljašnja duša. Dejvijeva duša leži u Dejvijevoj lepoti.

            —Leukotomiziran! — reče Kej, glas joj otežao od besa. —Lobotomiziran! Kidnapovan u detinjstvu!

            —Besmisao — reče Elinor. —Oni su izumrli. Već desetinama godina. Šta je to?

            Zato im ispričam. Elinor rukom zagrli Kej —  mislim da sam već spomenula kako sam ja staromodna devojka —  i ozbiljno joj objasnila popularnu zabludu da su u prošlosti muškarci posedovali svaki svoju Džejni, kao što ja imam svoga Dejvija, i kako je to samo legenda. Potpuna besmislica.

            — Popularna gluparija. Neznanje —  rekla je Elinor. Obećala nam je da će nam jednom ispričati kako je to zbilja bilo.

            Pris je zurila i zurila.

            — Je li skup? —  rekla je (i porumenela). Pozajmila sam joj ga —  morale smo da modifikujemo program, jasno —  a mi smo otišle na prstima; prvi put u životu, rekla je Pris, vidi toliko duše u nečijim očima.

            Ima ona pravo. Ima pravo, da znate. Dejvijeva duša je u Dejvijevoj lepoti; gorka istina je da Dejvi ne može da spozna svoju vlastitu dušu. Lepota je sve što on ima, a Lepota je uvek prazna, uvek na površini.

            Zar ne?  

Moja Ava - dugodlaki nemački ovčar

Omiljeni francuski recepti - Šampinjoni u konjaku

Ovo jelo potiče iz centralnog dela zapadne Francuske, iz pokrajine Poatu-Šarant, koja obuhvata pet departnama: Vijen, De Sevr, Vandeja, Primorski Šarant i Šarant, koji obuhvata Angumoa, zemlju kojom su vladali Fransoa I i njegova sestra Margareta od Valoa, najistaknutiji vladari renesansne Francuske.

Šampinjoni u konjaku

Potrebni sastojci

(za šest odoba)

- 1kg šampinjona

- 3 supene kašike maslinovog ulja

- 2 limuna

- 1 veza začina (peršun, lovor i majčina dušica)

- 3 paradajza

- kečap

- 1 dl konjaka

- 2 dl soka od paradajza

- so

- zeleni biber

Šampinjone očistiti i oprati. Manje ostaviti cele, a veće iseći na polovine ili četvrtine.

Paradajz oljuštiti, očistiti od semenki i iseći na kockice.

U posudu sa zagrejanim maslinovim uljem dodati paradajz i vezu začina, pa propržiti oko pet minuta. Zatim, dodati šampinjone i limunov sok, biber i so. Zaliti sokom od paradajza, pokriti i dinstati oko 20 minuta. Pred kraj, dodati kečap i konjak i malo maslinovog ulja.

Ovo jelo se servira hladno, tako da mora da ostane nekoliko sati u frižideru.

Omiljeni francuski recepti - Sufle od jabuka

Sufle od jabuka

(Soufflé aux pommes)

Potrebni sastojci

(za šest osoba)

- 250 gr gusto ukuvane kaše od jabuka

- 100 gr šećera

- 5 belanaca

- puter

- sok od jednog limuna

Belanca ostaviti da odstoje u frižideru preko noći. Posudu za sufle namazati puterom, tako da četkica ide od dna prema vrhu posude, a obavezno obrisati vrh posude. Zatim, po posudi posuti šečer, toliko da prekrije zidove.

Ostatak šećera izmešati s jabukama, koje treba prethodno očistiti i iseći na kockice, dodati limun i kuvati, dok masa ne postane ujednačena i dok sva voda ne ispari. Tada je ostaviti sa strane da se ohladi.

Jedan sat pre serviranja, dobro ulupati belanca i zatim umešati laganim pokretima kašu od jabuka, vodeći računa da masa ostane vazdušasta. Napuniti masom tri četvrtine posude posude za pečenje suflea i staviti je u rernu.

Rerna mora da bude zagrejana na 200 stepeni, inače sufle neće rasti. Posle pet minuta, temperaturu smanjiti na 180 stepeni i peći još 15 minuta. Ako niste sigurni da je sufle pečen, ostaviti ga još pet minuta i nikako ga ne smete probosti.

Sufle se servira u posudi u kojoj se pekao i to iz rerne direktno na sto, jer, kako se hladi, tako pada.

Pre serviranja posuti ga šećerom u prahu.

Omiljene kratke SF priče - „Poruka“ by Damir Mikuličić

„Poruka“

Mamutska zdjela radioteleskopa poslušno je, vođena programiranim radom elektromotora, pratila prividni hod neba, uprta neprekidno u istu točku zvjezdanog mozaika. Osovine tisućutonske čelične konstrukcije okretale su se, oku nazamjetljivo sporo, imitirajući vrtnju Zemlje, a vjetar je fijukao kroz šumu metalnih greda, što su se račvale iz stambenih nosača, pa sve više u nježnije i nježnije grane, na čijim je završecima bilo spleteno žičano gnijezdo. Točno u sredini, u fokusu toga kiklopskog cvijeta, uzdizao se antenski vršak, kao tučak, u koji se slijevaju svi mirisi prostora, odbijeni od metalnih latica uokolo.

Već tjednima je ovaj ponos tehnike uporno, dan za danom, upirao pogled svoje metalne mrežnjače u elektromagnetska sijevanja određenog područja svemira, u nadi da će iz te kakofonije razlučiti jasne logičke impulse. Prije dvadeset osam godina, iz tog je radioteleskopa potekla u istom smjeru struja signala, krenula kao pravolinijski usnopljeni slijed titraja prema četrnaest svjetlosnih godina udaljenom zvjezdanom sustavu, objavljujući njenim hipotetskim stanovnicima da nisu jedini u svemiru. Homo sapiens je bio ponosno uzdignuo njušku prema nekim najbližim zvijezdama i zavijao matematske dokaze o svom postojanju. Zatim je čekao eventualni odgovor.

Ali, zvijezde su šutjele. Ipak, sada je s jedne upravo stizao odgovor.

Prvi je elektromagnetski udar preplavio zdjelu radioteleskopa kao morski val, kad poklopi uleknuće u obalnoj hridi, lomeći se na njenim bokovima, pretvoren u povratni stup pjene. Odbijeni sa zidova parabolične antene, združeni u jedinstven vrisak, kvanti impulsa zaigrali su oko maloga antenskog vrška u fokusu. Prijemna elektronska kola radioteleskopa prihvatila su podražaj iz svoga istaknutog pipka, oslobađajući se sapete energije, što je sada kao sve moćnija elektonska lavina, izazvana bezglasnom jekom iz svemirskih dubina, protutnjila kroz labirint radio prijemnika.

Dan kasnije, cijeli je svijet saznao sadržaj poruke. Gramatički besprijekorna, logički jasna, kratka, bila je ponovljena više puta na nekoliko vjetskih jezika:

„Vaši signali nepotrebni. Znamo za vas, ali još niste zreli za kontakt. Šutite i razvijajte se.“

Omiljeni francuski recepti - Dofinejski graten

Dofinejski graten 

(Gratin dauphinois)

Potrebni sastojci

(za šest osoba)

- oko 1,2 kg krompira

- 1 čen belog luka

- 1 veći crni luk

- 2 tikvice

- 25 gr putera ili margarina

- 100 gr kačkavalja

- 5 d l mleka

- so i biber

- 1 dl neutralne pavlake

Posudu u kojoj će se peći krompir dobro namazati belim lukom. Na dno prvo poređati crni luk sečen na rebarca, zatim krompir sečen na kolutove srednje debljine (kao za musaku od krompira), zatim tikvice isto tako sečene. Posoliti, pobiberiti, preliti rastopljenim puterom i s malo pavlake, i tako ređati dok se ne napuni posuda. Preko poslednjeg reda (završava se krompirom) istrugati kačkavalj i staviti u rernu desetak minuta. Zatim sve zaliti mlekom, dok krompir ne ogrezne i peći oko sat vremena na temperaturi od 200 stepeni.

Omiljeni francuski recepti - Tart od luka

Tart od luka

(Tarte à l´oignon)

Potrebni sastojci

(za šest osoba)

- Za testo:

- 400 gr brašna

- 200 gr putera

- 1 jaje

- malo soli

- malo vode

- Za nadev:

- 2 kg većih glavica crnog luka

- dve kašike ulja

- 200 gr punomasnog belog sira

- 1 dl neutralne pavlake

- 2 jajeta

- so i biber

Puter mora biti hladan, tj. izvađen iz frižidera neposredno pred mešenje, i treba ga iseći na što tanje listiće. Brašno prosejati, dodati puter i malo soli, zatim što brže hladnim i suvim rukama izjednačiti sastojke, a onda dodati jaje i zamesiti glatko testo. Ako je masa previše suva, dodati malo hladne vode. Testo oblikovati u loptu, pokriti ga pergament papirom ili folijom i staviti u frižider da odstoji najmanje dva sata.

Dok se testo hladi u frižideru, oljuštiti luk, oprati i iseći na listiće. U posudu sa uljem staviti isečen luk i dinstati ga na laganoj vatri dok potpuno ne omekša i dobije žutu boju, kao i slatkast ukus (za to mu treba otprilike dva sata dinstanja). U posudu sa zaobljenim dnom razbiti jaja, sipati neutralnu pavlaku, malo soli i bibera i dobro umutiti žicom. Posle dodati izdinstan luk i sir i sve to lagano izmešati.

U kalup za tart staviti testo, koje je oklagijom  rastanjeno i na više mesta izbušeno viljuškom. Zatim u kalup dodati nadev sa lukom i sirom i peći u rerni na temperaturi od 180 stepeni 35-40 minuta. Tart se servira topao. 

"Samoubistva" by Gi de Mopasan

Ne prođe ni jedan dan, a da čovek ne pročita u nekim novinama razne vesti ove vrste:

"Noću između srede i četvrtka, stanovnike kuće broj 40 u ulici... probudile su dve uzastopne detonacije. Buka je poticala iz stana gospodina X... Vrata su provaljena, nađen je stanar u lokvi krvi. U ruci je još držao revolver, kojim se ubio.

Gospodin X je imao pedeset i sedam godina, bio je prilično imućan i imao je sve što mu je omogućavalo srećan život. Razlog, koji ga je naveo na ovu kobnu odluku, ostao je nepoznat."

Koje duboke boli nagone u smrt ove ljude, koji izgledaju srećni? Da li je to ojađeno srce, skriveni očaj ili rane, koje neprestano peku? Istražuje se; zamišljaju se ljubavne drame, sumnja se na novčane slomove, a kada se ne otkrije ništa određeno, takvim mrtvacima pripisuje se "misteriozna smrt".

Palo nam je u ruke pismo, nađeno na stolu jednoga od ovih "samoubica bez razloga". Pismo je napisano poslednje noći, pored nabijenog revolvera. Čini nam se zanimljivo. Ono ne otkriva nikakvu veliku katastrofu, koju obično tražimo, kada čujemo da je neko učinio ovaj očajnički korak, ono otkriva niz sitnih životnih nesreća, sudbonosno rastrojstvo jednog usamljenog života, čiji su se snovi rasplinuli. Ono nam otkriva razlog ovog tragičnog kraja, koji će moći da shvate samo ljudi osetljivih živaca.

Evo tog pisma:

"Ponoć je. Kad završim ovo pismo, ubiću se. Zašto? Pokušaću da to objasnim, ne zbog onih koji će čitati ove redove, nego zbog samog sebe, da podstaknem svoju hrabrost, koja popušta, da se nadahnem uverenjem da je ovaj čin sada neizbežan i da se samo može odložiti.

Roditelji, koji su me odgojili, bili su jednostavni ljudi, verovali su u sve. I ja sam verovao, kao i oni.

Moj je san dugo trajao. Nedavno je uništen njegov poslednji trag.

Već nekoliko godina, u meni se nešto neobično zbiva... Svi događaji u mom životu, koji su nekad, poput zore, blistali pred mojim očima, počeli su da blede. Ukazao mi se smisao mnogih stvari u svojoj brutalnoj realnosti. Pravi uzrok ljubavi ogadio mi je čak i pesnička osećanja.

Mi smo večne igračke glupih i zanosnih ilizija, koje se uvek ponavljaju.

I tako sam, stareći, uvideo kako je sve u životu jadno, kako su naši napori beskorisni, kako je očekivanje ništavno. Ali, večeras, posle večere, pojavilo se preda mnom u novom svetlu to ništavilo svega.

Nekada sam bio veseo! Sve me je ushićivalo: žene koje su prolazile, izgled ulica, kraj gde sam stanovao; zanimao sam se čak i za krojeve odela. Ali, prizori, koji su se neprestano ponavljali, počeli su da me umaraju i da mi postaju dosadni, kao što se dešava gledaocu, koji svako veče posećuje isto pozorište.

Trideset godina ustajem svakog dana u isto vreme. Trideset godina jedem u isto vreme, u istom restoranu, ista jela, koja mi donose razni konobari.

Pokušao sam da otputujem. Samoća, koju čovek oseća u nepoznatim krajevima, uplašila me je. Osetio sam se tako sam na svetu, tako sićušan, da sam se brzo vratio kući.

Ali sam tada počeo da osećam - gledajući svake večeri nepromenljiv izgled svoga nameštaja, koji stoji već trideset godina na istom mestu, pohabane fotelje, kojih sam se sećao kada su bile nove, miris stana (jer svaki stan vremenom poprimi određen miris) - mučninu zbog stečenih navika i tešku melanholiju zbog takvog života.

Sve se ponavlja jedno i bez prestanka. Način na koji stavljam ključ u bravu pri povratku kući, mesto na kome uvek nalazim šibice, prvi pogled kojim obuhvatim sobu kada šibica plane, bude u meni želju da se bacim kroz prozor i da dokrajčim ovu neizbežnu monotoniju.

Svakog dana, kada se brijem, osećam neizmernu želju da sebi prerežem vrat; a moje lice, uvek isto, s nasapunjanim obrazima nateralo me je često da zaplačem od tuge.

Ne mogu više da podnosim ljude s kojima sam se nekad rado sastajao; suviše ih dobro poznajem, suviše dobro znam šta će mi oni reći i šta ću ja njima odgovoriti, tako mi se čini nepromenljiv kalup njihovih misli i pravac njihovog rasuđivanja. Svaki je čovečiji mozak sličan zatvorenom krugu, u kome neprekidno trči ukrug jedan zatvoren konj. Koliki god bili naši napori, naša okolišenja, naša zaobilaženja, granica je sasvim blizu, stalno zaokružena, bez nepredviđenih izbočina i bez prolaza, koji vode u nepoznato. Treba se okretati, uvek se treba okretati oko istih misli, istih radosti, istih šala, istih navika, istih verovanja, istih gađenja.

Magla je večeras bila strašna. Obavijala je bulevar, čije su zamračene plinske svetiljke ličile na dimljive sveće. Teret, koji mi je pritiskao ramena, bio je teži nego obično. Izgleda da mi je probava bila rđava.

Jer, dobra probava je sve u životu. Ona nadahnjuje umetnika, podstiče ljubavne težnje mladih ljudi, rađa kod mislioca jasne ideje, a čitavom svetu pruža radost života. Dobra probava omogućuje da mnogo jedemo (a to je još uvek najveća sreća). Bolestan stomak dovodi nas do skepticizma, do neverovanja, razvija tmurne misli i želju za smrću. Često sam to primećivao.

Možda se ne bih ubio da mi je probava večeras bila dobra.

Kad sam seo u fotelju, u koju već trideset godina sedam svaki dan, bacio sam pogled oko sebe i osetio kako me hvata tako strašan očaj, kao da sam na granici ludila.

Smišljao sam šta da učinim, kako bih pobegao od samog sebe. Svaki mi se posao učinio još odvratnijim od nerada. Onda sam se dosetio da sredim svoje papire.

Već sam duže vremena pomišljao na to da bi trebalo da pročistim svoje ladice, jer već trideset godina bacam bez reda u iste ladice pisma i račune, a taj nered mi je često stvarao neprilike.

Ali, i sama pomisao da nešto uredim, ispunjava me tolikim duševnim i fizičkim umorom, da nisam nikad imao hrabrosti da se prihvatim tog odvratnog posla.

Napokon sam seo za svoj pisaći sto i otvorio ga, s namerom da pročistim stare papire i da veliki deo uništim.

Zbunio sam se pred tom gomilom žutih papira, no onda sam ipak uzeo u ruke jedan list.

Oh, ne dirajte nikad u to skrovište, u to groblje, gde počivaju stara pisma, ako želite da živite! A, ako ga slučajno otvorite, zgrabite obema rukama pisma, koja se tu nalaze, zatvorite oči, da ne biste pročitali ni jednu reč, da vas ne bi neki zaboravljeni rukopis, koji ste poznali, gurnuo jednim udarcem u more uspomena; bacite u vatru te smrtonosne papire, a kada se pretvore u pepeo, zdrobite ih tako da postanu nevidljiva prašina... inače ste izgubljeni... kao što sam ja izgubljen, evo, već čitav sat!...

Prva pisma, koja sam pročitao, nisu me uopšte zanimala. Bila su, uostalom, novijeg datuma i poticala su od ljudi koji su još živi i koje još uvek dosta često susrećem i čija me prisutnost nimalo ne dira. No, najednom sam uzdrhtao, kad sam ugledao jedan koverat. Moje je ime bilo napisano krupnim rukopisom; odjednom mi suze navreše na oči. Bio je to moj najdraži prijatelj, prijatelj iz mladosti, kome sam poveravao sve svoje nade. Pojavio se preda mnom tako jasno, s osmehom dobrog deteta na licu i s rukom ispruženom prema meni, da mi je jeza prošla kroz kosti. Da, da, mrtvi se vraćaju, jer ja sam njega video!

Ruka mi je drhtala; zamagljenim pogledom pročitao sam sve što mi je pisao. U svom ojađenom srcu osetio sam tako bolan udarac, da sam počeo da jaučem, kao čovek kome lome udove.

Onda sam se počeo vraćati putevima svoga života, kao što se silazi niz obalu neke reke.

Prepoznavao sam ljude, odavno zaboravljene, čijih se imena nisam više sećao. Samo je njihov lik živeo u meni. U pismima svoje majke, našao sam ponovo našu negdašnju poslugu, izgled naše kuće i bezbroj sitnih detalja za koje se vezuje mašta deteta.

Da, video sam odjednom stare haljine moje majke, sa različitim obeležjem, koje se menjalo prema modi i njene frizure, koje je ona uvek prilagođavala. Najviše me uznemiravalo sećanje na jednu njenu svilenu haljinu sa starinskim vezom. Sećam se reči, koje mi je uputila jednog dana, kada je imala na sebi tu haljinu: "Roberte, dete moje, ako se ne budeš držao pravo, bićeš grbav celog života".

Zatim sam se, otvorivši jednu drugu ladicu, našao licem u lice s uspomenama mojih ljubavi: bila je to jedna balska cipela, poderana maramica, čak i jedna podvezica, pramen kose i osušeno cveće. Sećanje na ove drage romane moga života, čije su junakinje još žive, ali im je kosa danas potpuno seda, bacilo me je u gorku melanholiju onog što je zauvek završeno. O, mlada čela, oivičena zlatnim uvojcima, milovanje ruku, pogled koji govori, srca koja kucaju, osmeh koji obećava usne, usne koje obećavaju zagrljaj... I prvi poljubac... onaj beskrajni poljubac, kada zatvaramo oči i kada se gube sve misli, u neizmernoj sreći skorašnjeg posedovanja.

Hvatajući punim rukama ove stare zaloge negdašnje nežnosti, počeo sam ih pomamno milovati, a u svojoj duši, opustošenoj uspomenama, video sam ponovo svaku od njih u času rastanka. Moja je patnja bila okrutnija od svih zamišljenih paklenih muka.

Ostalo je još samo jedno pismo. Ja sam ga pisao, diktirao mi ga je pre pedeset godina moj učitelj pisanja. Evo ga:

"Draga moja mamice,
Danas mi je sedam godina. Sada sam već pametan, pa mogu da ti zahvalim što si me rodila.
Tvoj sinčić, koji te obožava
Rober".

To je bio kraj. Došao sam do izvora. Okrenuo sam se naglo, da sagledam ostatak svoga života. Video sam strašnu starost usamljenog čoveka, skorašnju nemoć, a svemu ostalom je kraj, kraj, kraj! A nikoga kraj mene.

Moj revolver je tu, na stolu... Napet je. Ne čitajte nikad svoja stara pisma."

Eto zašto se mnogi ljudi ubijaju. Uzalud istražujemo po njihovoj prošlosti da otkrijemo velike tragedije.

Depresivna mačka

Omiljene melodije - "La Boheme" by Charles Aznavour

"La boheme"

Je vous parle d'un temps
Que les moins de vingt ans ne peuvent pas connaitre
Montmartre en ce temps-la accrochait ses lilas
Jusque sous nos fenetres et si l'humble garni
Qui nous servait de nid ne payait pas de mine
C'est la qu'on s'est connu
Moi qui criait famine et toi qui posais nue

La boheme, la boheme. Ca voulait dire on est heureux
La boheme, la boheme. Nous ne mangions qu'un jour sur deux

Dans les cafes voisins
Nous etions quelques-uns
Qui attendions la gloire et bien que misereux
Avec le ventre creux
Nous ne cessions d'y croire et quand quelque bistro
Contre un bon repas chaud
Nous prenait une toile, nous recitions des vers
Groupes autour du poele en oubliant l'hiver

La boheme, la boheme. Ca voulait dire tu es jolie
La boheme, la boheme et nous avions tous du genie

Souvent il m'arrivait
Devant mon chevalet
De passer des nuits blanches
Retouchant le dessin
De la ligne d'un sein
Du galbe d'une hanche et ce n'est qu'au matin
Qu'on s'asseyait enfin
Devant un cafe-creme
Epuises mais ravis
Fallait-il que l'on s'aime et qu'on aime la vie

La boheme, la boheme. Ca voulait dire on a vingt ans
La boheme, la boheme et nous vivions de l'air du temps

Quand au hasard des jours
Je m'en vais faire un tour
A mon ancienne adresse
Je ne reconnais plus
Ni les murs, ni les rues
Qui ont vu ma jeunesse
En haut d'un escalier
Je cherche l'atelier
Dont plus rien ne subsiste
Dans son nouveau decor
Montmartre semble triste et les lilas sont morts

La boheme, la boheme. On etait jeunes, on etait fous
La boheme, la boheme. Ca ne veut plus rien dire du tout

Omiljeni stihovi - "Objašnjenje" by Boris Pasternak

Svi znaju da je Pasternak (Boris Leonidovič, 1890-1960) napisao roman „Doktor Živago“, za koji je 1958. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, ali je manje poznato da je pisao i poeziju. Najpoznatije su mu zbirke „Iznad barijera“, „Sestra moja, život“, „Teme i varijacije“ i „Drugo rođenje“. Iako njegova poezija deluje dosta tvrdo, kao stihovana intelektualistička rasprava, ipak se mogu naći neki lepi stihovi.

Među njima se nalazi o moja omiljena pesma, pod naslovom “Objašnjenje”, objavljena u knjizi “Doktor Živago”, u posebnoj glavi pod naslovom “Pesme Jurija Živaga”.

Nadam se da će vam se svideti!

“Objašnjenje”

 

Život se vratio bez razloga

Kao što je čudno i prekinut.

Na istoj sam starinskoj ulici

Kao u onaj letnji dan i čas.

 

Isti su ljudi i iste brige,

Požar zalaska još neugašen

Kako ga onda uz zid Manježa

Samrtno veče naglo pribi.

 

Jevtino obučenim ženama

Još lupkaju cipele u noći,

A zatim su kao pre raspete

Na gvoždenoj gredi u potkrovlju.

 

Eno jedne gde umornim hodom

Polagano izlazi pred kuću.

Popevši se iz svog suterena

Kroz dvorište prolazi ukoso.

 

Ja ponovo smišljam izgovore,

Ravnodušan opet prema svemu,

A susetka dvorište obišla

 I najzad nas nasamo ostavlja.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Ne plači, otekle usne

Ne sakupljaj u bore,

Povredićeš suvu krastu

Od prolećne groznice.

 

Skini dlan sa mojih grudi,

Pod naponom smo žice,

Pazi da nas iznenada

Ne spoje nehotice.

 

Proći će to, udaćeš se,

Zaboravićeš nesklad.

Žena biti — slavna je stvar,

Osvajanje je podvig.

 

Ja pred čudom ženskih ruku,

Pleća, ramena, vrata,

Celog svog života stojim

Kao skrušeni sluga.

 

No, ma koliko da me noć

Burmom tuge okiva,

Čežnja za bekstvom je jača

I mami strast raskida.

Omiljeni stihovi - "Kad je sve volim" by Jovan Nikolić

Moja draga koleginica sa foruma Krstarica, pod nickom Neodoljiva, kojoj izuzetno zahvaljujem što je negde našla i obnarodovala divnu pesmu "Kad je sve volim" pesnika Jovana Nikolića, pa sam hteo da je podelim sa vama.

Uživajte!

KAD JE SVE VOLIM

Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.

Kada kupi psa, pa ovaj,
Hteo ne hteo, ubrzo
Počne da liči na nju.

Kad se setim, da je bila fetus,
I takvu je volim,
U stadijumu punoglavca.

Na fotografijama iz detinjstva,
Kao bebironu sa loknicama.
A najvolim zato što se ona,
Od tih fotki do danas,
Uopšte ne menja

Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima

Kad me na Rilkeove
Stihove pita
- A, je l’ ti se svidja
Moja nova tašna?

Kada usisava tepih u ’aljinčetu
I kada je uštinem odpozadi,
A ona vrisne –
Jesi li normalan,
Mogla sam tako da poginem ovde.

Kad slušamo muziku,
A ona podigne kažiprst,
Slušaj sad ovaj prelaz,
Kako je dobar,
Ram-tara-ram-tira-tam.

Kad je pogledam na neko mesto,
A ona stavi ruke preko tog mesta,
Kaže – što si pokvaren,
Marš tamo!

Kada donese ćumur
Na poslužavniku,
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice – kaže.

Dok čita ove beleške,
Pa se iznervira,
Što lažeš, za one kiflice!

Kada mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste,
K’o Pinokiju…

Kad kaže
Ja bih te nešto pitala,
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ.

Kad izadje iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež.

Kad šmrca na ljubavni film
I kada opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh,
Pa stane da me gadja
Korama od pomorandže.

Kad mi kaže –
Ti mene kad bi ostavio,
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla…

Nadam se da vam se dopala!