Omiljene kratke SF priče - "Staromodna devojka" by Joanna Russ

„Staromodna devojka“ by Joanna Russ

Probudila sam se u vermontsko jesenje jutro, vozeći u staklenoj kočiji svoje goste kući, dok su svuda oko nas javori, jedan po jedan, sporo izranjali iz magle. Nigde drugde na svetu nećete naći ovakve boje. Vazduh oko nas tiho je šuštao, dok smo polako klizili kroz vlažne vatre. Električna su vozila tiha; čuli smo kako voda kaplje s lišća. Kad nas je kuća ugledala, moja draga stara lizaljka na šipci, rasvetlila se od prizemlja do krova, a kad smo se približile zasvirala je Drugu brandenburšku kroz crna, mokra debla javorovih stabala i vatrenocrveno lišće: mala, tankoćutna pažnja, koju katkad posvećujem svojim gostima. Kristalni, oštri zvuci: volim nezemaljsku bistrinu elektronske muzike.

Kući se prilazi sa strane, odakle se čini gotovo pljosnatom na svom središnjem stubu —  zapravo, malo konveksnom —  ali ne kao da čuči na kokošjoj nozi poput Baba Jagine kolibe, nego pruža spiralni put od metalne mreže, poput jezika (tako se bar čini, zapravo je to samo kružno stepenište). Kad uđete, nađete se u hodniku, koji vas od ulaznog trema vodi u unutrašnjost: nema smisla razbacivati se toplotom.

Dejvi je već bio tu. Najlepši muškarac na svetu. Naš mu je dolazak dao dovoljno vremena da nam pripremi piće, koje moje gošće uzeše posmatrajući ga. To ga nije zbunilo. Skupio se do mojih nogu nimalo konobarski, obujmivši rukama svoja kolena i smejući se kad god je to razgovor opravdavao (on to vidi na mome licu).

Dnevna soba je obložena žutim drvetom, a na podu je tepih na kojem se može i spavati (smeđi). Kroz prostrani ostakljeni trem možete pet meseci u godini posmatrati mećave, kako veju kroz ogoljeno drveće. Ja obožavam vizuelno vreme. U kući je dovoljno toplo da Dejvi može okolo hodati obnažen, moj ledeni dečko, u oblaku zlaćane kose i golotinje, nikad toliko deo kuće kao kad sedi na tepihu, leđima oslonjen na crveno-smeđi ili purpurni naslonjač (mi ovde oponašamo jesen), dubokoplavih očiju uperenih u zalaz sunca, kose boje pepela, a mišići leđa i butina lagano mu se trzaju. Posvuda po kući sa plafona vise različite sitnice: ključevi za konzerve, crvene loptice, buseni trave. Dejvi se njima igra.

Provela sam gošće kroz kuću. Mirna Elinor, nervozna Pris, nametljiva Kej! Razgledale su knjige, mikrofilmski čitač povezan s regionalnom bibliotekom, niše u zidu, gde odlažem kojekakve sitnice što se nađu u svakoj kući, stepeništa, kupatila od staklenih niti, strunjače u sobama za goste, pripremljene za spavanje, staklenik (duž središnjeg dela kuće, da se sačuva toplota), gde Dejvi glumi interesovanje dok posmatra igru svetla po mojim orhidejama, palmama, bugenvilijama, anturijama, po mnoštvu mojih tropskih biljaka. Imam čak i odvojeni deo za kaktuse. Tu je i bilje na otvorenom, planinski lovor, isprepleteni haos rododendrona, tu i tamo poneka perunika, što izgleda poput skupa, antičkog mešanca insekta i čipke, ali će sve to bilje uskoro pokriti sneg. Imam čak i električnu ogradu oko celog imanja, koju sam nasledila od bivšeg vlasnika, i koja povremeno ubija zalutale jelene, i drveće koje toplu mikroklimu oko kuće shvata preozbiljno.

Pokazala sam svojim prijateljicama i svoju kuhinju, koja se sastoji od naslonjača punog tipki i prekidača, poput kontrolne table u avionu, ali ne i prostoriju gde čuvam alat i odakle se stiže do centralnog stuba kad Kuća pokvari želudac. To je prljavo mesto, i tu morate dobro znati šta radite. Pokazala sam im i ekran pomoću koga održavam dodire sa susedima, od kojih je najbliži deset milja daleko; i telefon, koji mi služi kao rezervna veza s okolnim svetom; gramofon, gde čuvam svoju muziku.

Pris tada izjavi da joj se piće nije svidelo; nije bilo dovoljno slatko. Zato sam naredila Dejviju da naruči drugo.

Želite li večeru? (Rekoh.)

A ona je porumenela.

Probudila sam se kasnije u toku dana. Dejvi spava blizu. Čuli ste za plavooke plavuše, zar ne? Otišla sam bosonoga u njegovu sobu i posmatrala ga kako spava, sklupčan, nesvestan okoline, zlaćani deo njegovih trepavica zaklanja mu lice, jedna ruka izbačena ustranu kroz mlaz svetla što pada na njega iz trema. Teško se budi (gotovo da ga možete zajašiti u snu), a ja sam još pospana i ne da mi se odmah početi, pa čučnem na strunjaču na kojoj spava i prelazim prstima po šarama koje ispisuju dlačice na njegovim prsima: gore široko preko mišica, pa sve uže prema mekom trbuhu (što se diže i spušta sa svakim njegovim dahom), prelaze u tanku liniju oko pupka, pa iznenada bujaju oko njegovih olabavljenih genitalija što leže u sredini poput pupoljka.

Ja sam staromodna devojka.

Milovala sam njegov suv, baršunasti organ dok mi se nije probudio u ruci, a tada sam prešla noktima lagano, lagano duž Dejvijevih bokova da probudim i njega.

On je otvorio oči i nasmešio mi se.

Vrlo je ugodno pratiti rub Dejvijeve kose oko njegovog vrata jezikom ili njuškati i maziti sve udubine njegovog dugog tela mišićavog kao u plivača: unutrašnjost lakta, dno leđa, iza uha, poleđinu kolena. Goli je muškarac poput krsta, spoj ranjivih, nežnih mišica sličnih cvetu na stablu banane, taj njegov deo koji mi je podario toliko užitka.

Lagano ga gurnem i on se strese, skupljajući noge i šireći ruke levo i desno po strunjači. Mali je Dejvi napola pun, što je znak da Dejvi želi da kleknem preko njega. Ja ga poslušam, sedam oko njegovih bedara, naginjem se napred ne dotičući ga, ljubim ga u usta opet i opet, pa u vrat, obraz, u ramena. On me vrlo, vrlo uzbuđuje. On je veoma lep. Podvlačim jednu ruku pod njegova ramena, pridižem ga i trljam bradavicama po njegovim ustima, jednom pa drugom, što nam godi, on me steže za ruke, savija svoja leđa unazad, ja ga privlačim, gnječim mu leđne mišiće, gnječim mu bedra, ležem na njega. Mali je Dejvi sasvim pun.

Tako lepo: Dejvijeva glava zabačena ustranu, oči zatvorene, njegovi se snažni prsti grče i popuštaju. Njegova ga pospanost čini malo prebrzim za mene. Pritiskam malog Dejvija palcem i kažiprstom, trljam njegov vrh. Dejvi mi dahće u uvo, prsti se grče nekontrolisano.

Još se malo igram, izazivajući ga, a tada ga gutam celog, poput koštice od lubenice — tako je divan kad je unutra! Dok Dejvi jeca, njegov jezik u mojim ustima, plavi mu pogled staklast, telo savijeno u luk, sva mu čula koncentrisana u mesto koje uvukoh u sebe.

To ne radim često, ali sam ga sada naterala da svrši, grčenje, vatra, vrisak bez reči istrgnut iz njega. Da sam mu dopustila još samo malo dosegla bih klimaks zajedno s njim, ali je on krut još neko vreme posle, a ja to volim. Sviđaju mi se njegovo drhtanje i čvrstoća nakon vrhunca, klizavost i podatnost; Dejvi je tada neobično gibak. Obuhvatila sam ga, pritisla se o njega, uživajući u isti mah u njegovom mišićavom grlu, dlakavom pazuhu, kolenima, nežnoj koži unutar njegovih bokova. Gnječila sam ga, jahala sam ga, štucala svom svojom unutrašnjom građom; mala ukopana motka, natekle usne, savitljivi polumesec ispod venerine kosti. I sve ostalo u blizini, bez sumnje.

Imala sam ga. Dejvi je moj. Ekstatično prostrta preko njega — ispraznila sam se do vrhova prstiju, još tiho pulsirajući — bilo je zbilja dobro ovog puta. Njegovo je telo tako vlažno ispod mene i u meni.

Podignem pogled i vidim...

Pris. Elinor. Kej.

— Za ime božije, zar je to sve! — kaže Elinor Prisi.

Ustala sam, pošašoljila Dejvija noktom i pridružila im se kod vrata.

            — Mirno, Dejvi. — To je jedna od ključnih reči koje kuća „razume“; centrani kompjuter će preneti signale u elektrode ugrađene u Dejvijevom „mozgu“ i on će poslušno leći na strunjaču. Kad kažem „spavaj“, Dejvi spava. On je najlepši uređaj u kući. Originalna protoplazma je bila, mislim, šimpanzina, ali mu ponašanje više nije kontrolisano organski. No, jasno, on poseduje minimum aktivnosti koje mu ne moram ja određivati — nutritivne, ekskretivne i slično, sâm se penje u svoju kutiju za gimnastiku i van — ali i njih nadgleda kompjuter u skladu s programom. I, jasno, moje zapovesti imaju prednost.

            Teoretski je moguće da Dejvi ima (zabačenu negde u neki ugao svog cerebruma) svest u nekom obliku, koja nikada ne izranja na površinu — možda je Dejvi pesnik na svoj poseban način? — ali volim da verujem da nije tako. Njegova svest — kakva god bila, a dozvoliću da je ima, za volju diskusije — nije ništa drugo do sposobnost osećaja, čista inetelektualna apstrakcija, jedno ništa, slikovita igra reči. Empirijski je potpuno prazna, nešto oko čega ne treba da se uzbuđujemo ni vi ni ja. Dejvijeva duša leži negde drugde; to je spoljašnja duša. Dejvijeva duša leži u Dejvijevoj lepoti.

            —Leukotomiziran! — reče Kej, glas joj otežao od besa. —Lobotomiziran! Kidnapovan u detinjstvu!

            —Besmisao — reče Elinor. —Oni su izumrli. Već desetinama godina. Šta je to?

            Zato im ispričam. Elinor rukom zagrli Kej —  mislim da sam već spomenula kako sam ja staromodna devojka —  i ozbiljno joj objasnila popularnu zabludu da su u prošlosti muškarci posedovali svaki svoju Džejni, kao što ja imam svoga Dejvija, i kako je to samo legenda. Potpuna besmislica.

            — Popularna gluparija. Neznanje —  rekla je Elinor. Obećala nam je da će nam jednom ispričati kako je to zbilja bilo.

            Pris je zurila i zurila.

            — Je li skup? —  rekla je (i porumenela). Pozajmila sam joj ga —  morale smo da modifikujemo program, jasno —  a mi smo otišle na prstima; prvi put u životu, rekla je Pris, vidi toliko duše u nečijim očima.

            Ima ona pravo. Ima pravo, da znate. Dejvijeva duša je u Dejvijevoj lepoti; gorka istina je da Dejvi ne može da spozna svoju vlastitu dušu. Lepota je sve što on ima, a Lepota je uvek prazna, uvek na površini.

            Zar ne?