"Besmrtni bard" by Isak Asimov
- Hm, da – poče svoju priču dr Fineas Velč – ja mogu da vratim duhove slavnih ljudi. Ljudi koji su već odavno mrtvi.
Bio je malo pijan, jer da nije, verovatno mu ne bi palo na pamet da kaže nešto slično. Naravno, bilo je potpuno razumljivo da se malo više potegne na godišnjoj božićnoj zabavi.
Skot Robertson, mladi profesor engleskog jezika, popravi naočare, koje su mu spale na vrh nosa i osvrne se, pokušavajući da vidi ne prisluškuje li neko njihov razgovor.
- Zaista, doktore Velč?
- Mislim upravo to što sam rekao. I ne samo da mogu ovamo da vratim duh, već i telo.
- Ne bih rekao da je to moguće – primeti Robertson nevoljno.
- Zašto ne? Jednostavna stvar vremenskog prenosa.
- Mislite putovanje kroz vreme? Ali, to je... pa... sasvim neobično.
- Ne, ako znaš kako.
- Pa, kako, doktore Velč?
- Misliš li da ću ti zaista reći? – upita fizičar, ozbiljan, dubokim glasom. Nejasnim pogledom tražio je još koje piće, ali ne pronađe ništa. –Doveo sam njih nekoliko. Arhimeda, Njutna, Galilea. Jadni momci.
- Zar im se ovde nije svidelo? Verujem da su bili zapanjeni našom modernom naukom – upade Robertson. Razgovor je počeo sve više da ga zabavlja.
- Naravno da su bili. I to koliko. Posebno Arhimed. Mislio sam da će poludeti od radosti, pošto mu objasnim nešto malo od svega toga na svom jadnom, nabubanom grčkom, ali ne...
- Nešto nije bilo u redu?
- Pitanje različitih kultura. Nikako nisu mogli da se priviknu na naš način života. Postajali su strašno usamljeni i zaplašeni. I tako sam pokušao Šekspira.
- Šta! – poviče Robertson. Ovo je već bilo bliže njegovom području.
- Ne viči, dečko moj, ne viči – nastavi Velč. – To je znak lošeg ponašanja.
- Jeste li rekli da ste doveli ovamo Šekspira?
- Jesam. Trebao mi je čovek univerzalnog duha, neko ko dovoljno poznaje ljude, neko sposoban da živi sa njima, vekovima daleko od sopstvenog vremena. Šekspir je bio taj čovek. Eto, imam ovde njegov potpis. Kao uspomenu, znaš.
- Vama? – upita Robertson izbuljenih očiju.
- Tačno ovde – Velč nespretno prepipa džepove na sakou. –Ah, evo ga ovde.
Mali komad nekakvog kartona nađe se u profesorovim rukama. Na jednoj strani je pisalo „L. Klajn i sinovi, veletrgovina metalnom robom“. Na drugoj strani bilo je napisano, razvučenim rukopisom „Vilijem Šekspir“.
Divlja slutnja ispuni Robertsona.
- Kako je izgledao? – upita brzo.
- Nije ličio na svoje slike. Ćelav, ružan brkonja. Govorio je pomalo irskim naglaskom. Naravno, učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da ga zadovoljim našim vremenom. Rekao sam mu da imamo visoko mišljenje o njegovim delima i da ih još postavljamo na pozorišne daske. U stvari, rekao sam mu kako se o njegovim delima govori kao o najvećim ostvarenjima engleske literature, možda čak i svetske.
- Dobro. Dobro – prekide ga Robertson bez daha.
- Rekao sam mu da su napisane čitave biblioteke komentara o njegovim tekstovima. Naravno, želeo je da vidi nešto od toga, tako da sam mu doneo neka dela.
- I?
- Oh, bio je očaran. Naravno, imao je problema s našim idiomima i pozivanjem na događaje koji su se desili posle 1600. godine, ali sam mu pomogao, tako da je sve razumeo. Jadan momak! Mislim da ni u snu nije očekivao tako nešto, takav odnos prema sebi. Stalno je govorio: „Bog je milostiv! Šta sve može da se iscedi iz reči u pet vekova? Može da se iscedi, čini mi se, prava poplava iz malo mokre krpe!“
- On to nikada ne bi rekao!
- Zašto ne? Pisao je svoje drame što je mogao brže, davao je mnogo važnosti terminima. Napisao je „Hamleta“ za manje od šest meseci. Osnova je već od ranije bila poznata i on ju je samo izgladio.
- To je sve što naprave ogledalu za teleskop. Izglade ga – ogorčeno doda profesor engleskog.
Fizičar napravi pokret pun prezira. Spazio je još neispijen koktel u baru, nekoliko koraka od mesta gde su sedeli. Ustane i donese ga.
- Rekao sam besmrtnom bardu da držimo čak i kurseve o njemu na univerzitetima.
- Ja držim jedan.
- Znam. Ubacio sam ga na tvoj dodatni večernji kurs. Nikada nisam video čoveka toliko znatiželjnog da sazna šta potomci misle o njemu. Zaista se trudio.
- Ubacili ste Vilijema Šekspira na moj kurs? – mumlao je Robertson. Čak i kao fantazija jednog pijanca, ta ga je misao potresla. I, da li je to bila fantazija jednog pijanca? Počeo je da se seća ćelavog čoveka inteligentnog načina govora...
- Ne pod njegovim pravim imenom, naravno – nastavi Velč. – Nije više važno šta je sve pretrpeo. Bila je to greška, to je sve. Velika greška. Jadan momak – otpio je iz čaše i zaklimao glavom.
- Zašto je to bila greška? Šta se dogodilo?
- Morao sam da ga vratim u 1600. godinu. Velč prezrivo zareža. –Koliko poniženja može čovek da izdrži, šta misliš?
- O kakvom poniženju govorite?
Velč sasu koktel.
- No, ti jadna budalo, oborio si ga na ispitu.
Нема коментара:
Постави коментар