"Vremensko putovanje je završeno" prošapta zamrljan, providan čovek, ne boreći se više protiv zagrljaja sablasne mašine.
"Zašto?" upita Poslednji nežno.
"Jer se nema više kuda ići."
"Crni Zid?" reče Poslednji.
Zarobljeni čovek klimne i fini pesak sa tla doline uskovitla se kroz njega. "Čak ni dan udaljenosti u prošlost" tiho odgovori, "ni sat u budućnost. Vreme se steže u ništavilo..." Njegov slabašni glas umuknu i pesak prohuja kroz njega.
Poslednji, kome je sada ime u potpunosti odgovaralo, ustane, znajući da je dugo očekivani trenutak stigao. Njegovo lice je bilo završetak svih lica - najizražajnije, najjednostavnije i najzagonetnije lice evolucije. Na čađavo crnom nebu nekoliko zvezda je crvenkasto svetlucalo. Pod nogama, tamni pesak je poput mekog ogrtača, pokrivajući ne stenovito jezgro planete, već ono što je nekada bio najčvršći veštački planet.
Poslednji je bio vrlo umoran i osećao se potpuno istrošenim. Znao je da je svaki atom u njegovom telu, kao i svaki atom u sužavajućem svemiru, obeležila i iskoristila svest onoga, kome je jedno od imena čovek.
Dolina, u kojoj se nalazio, bila je pretrpana vremenskim mašinama, srebrnim i nejednako osvetljenim, koje su se razbacano protezale kroz više trenutaka, nego što je sadašnji, nasukan na Crni Zid, koji su krenuli da istraže, a koji se sada zatvarao od početka prema kraju,
Poslednji je takođe posetio dolinu sa svemirskim mašinama, koje su se uzdizale prema nebu i koje, u svojim završnim, gotovo trenutnim prelazima preko krivina i zaokreta u savijenim dimenzijama, nisu pronašle nikakav život, a Crni Zid se urušavao. Zavirio je i u dolinu metalnih mozgova, čiji su svetlucavi umovi putovali kroz beskonačne mogućnosti i više nisu našli odgovore. Polako je lutao kroz vilinsku dolinu espera, savršenih telepatskih bića, čije su misli putovale kroz veliki unutrašnji svemir svesti i volje, ne otkrivajući ništa osim duboko urezanih tragova. A sada su sve doline bile tihe.
Poslednji, osećajući kako se sve oko njega steže u matericu, jasno reče: "Crni Zide, neću plakati pred tobom. Borio sam se protiv tebe, prihvatio sam tvoj izazov, pomogao sam da svemir učinim jedinstvenom, velikom belom reči, koja je stala nasuprot tvome ništavilu, oh, Zide."
I na njegovom licu se pojavi nežan, smeon i vragolast osmeh, dok su se zvezde gasile poput žeravice, a vreme se stezalo u jedan trenutak i misao se zatvorila sama u sebi i to je bio kraj.
Нема коментара:
Постави коментар