Omiljene kratke priče - "Portret" by Gi de Mopasan

„Portret“

„Gle, Milijal!“ reče neko pored mene.

Pogledah spomenutog čoveka, jer sam već odavno želeo da upoznam tog Don Žuana.

Više nije bio mlad. Seda kosa, mutno sive boje, pomalo je ličila na šubare koje nose neki severni narodi, a tanka, dosta duga brada, koja mu je padala na grudi, takođe je izgledala kao krzno. Razgovarao je s nekom ženom, nagnuo se prema njoj i govorio tihim glasom, gledajući je blago, smerno i umilno.

Znao sam njegov život, ili bar ono što se o njemu znalo. Ne jednom je bio ludo voljen; bilo je i drama, u koje je bilo umešano njegovo ime. O njemu se govorilo kao o velikom zavodniku, gotovo neodoljivom. Kad sam ispitivao žene, koje su ga najviše veličale, želeći da saznam otkuda ta moć, uvek su mi odgovarale, nakon kratkog razmišljanja:

„Ne znam... to je šarm.“

Zapravo, nije bio lep. Nije imao ništa od one otmenosti kojom mislimo da su obdareni osvajači ženskih srcâ. Sa interesovanjem sam se pitao gde se krije njegovo zavodništvo. U duhu! Nikada mi nisu ponavljali njegove reči niti slavili njegovu inteligenciju...

U pogledu? Možda... Ili u glasu? Glas nekih ljudi ima putenu, neodoljivu privlačnost, ukus odabranih jela. Žudno želimo da ih čujemo i zvuk njihovih reči primamo kao poslasticu.

Naišao je jedan moj prijatelj. Upitah ga:

„Poznaješ li Milijala?“

„Da.“

„Onda nas upoznaj.“

Trenutak kasnije, rukovali smo se i razgovarali između dva ulaza.

Ono što je govorio bilo je ispravno, ugodno za slušanje, bez naročitog sadržaja. Glas je zaista bio lep, blag, umiljat, muzikalan; ali, ja sam čuo i zanosnije. Slušali ste ga sa zadovoljstvom, kao da posmatrate tok lepog izvora. Da biste ga pratili, nije bio potreban nikakav napor uma, nikakva skrivena misao nije izazivala znatiželju, nikakve pauze nisu održavale budnost slušaoca. Razgovor s njim odmara i ne budi niti živu želju da odgovorite niti da protivrečite, a ni da se oduševljeno saglasite.

Bilo je jednako lako odgovoriti mu, kao i slušati ga. Čim bi završio, odgovor je dolazio sam od sebe i rečenice su tekle prema njemu, kao da ih je sasvim prirodno izazvalo ono što je rekao.

Iznenadi me jedna misao. Poznavao sam ga tek petnaestak minuta, a činilo mi se da je jedan od mojih starih prijatelja, da mi je već odavno poznato sve što je poticalo od njega: njegova pojava, pokreti, glas, misli.

Odjednom, posle nekoliko časaka razgovora, izgledalo mi je da je postao deo mene. Među nama su srušene sve ograde i možda sam mu poverio čak i neke stvari, koje obično otkrijemo samo najstarijim prijateljima.

Zaista, to je tajna. Kao da između nas, a tako je bez sumnje bilo i sa svima drugima, muškarcima i ženama, koje je slučaj naveo na njegov put, nikada nisu postojale te zatvorene brane, koje se izdižu među ljudima i koje samo vreme jednu po jednu odbacuje, dok ih naklonost, slični ukusi, jednaka duhovna kultura i stalni odnosi potpuno ne otklone.

Oprostili smo se posle pola sata i obećali jedan drugom da ćemo se često viđati. Pozvao me je da prekosutra dođem kod njega na ručak i dao mi je svoju adresu.             .       
            Kako sam zaboravio dogovoreni sat, stigao sam prerano; on se još nije vratio kući. Uredna i ćutljiva domaćica uvela me je u lepi salon, pomalo sumoran; prisan, udoban. U njemu sam se osećao ugodno, kao kod kuće. Koliko li sam puta zapazio uticaj stanova na karakter i duh! Ima prostorija u kojima se čovek uvek oseća glupo; u drugima, naprotiv, osećate se poletno. Neke rastužuju, iako su svetle, bele i pozlaćene; druge razvedravaju, iako su presvučene tkaninama mirnih boja. Naše oko, kao i naše srce, ima svoje mržnje, svoje nežnosti, u koje često ne uključuje nas, nego ih potajno, krišom nameće našem raspoloženju. Sklad nameštaja, zidova, stil, odmah deluju na našu duhovnu prorodu, kao što šumski, morski ili planinski vazduh menja fizičku prirodu.

Seo sam na divan, utonuo u jastuke i odjednom osetio da su me te male vrećice, ispunjene perjem i presvučene svilom, podržale, ponele, obložile, kao da su oblik i mesto mog tela unapred označeni na nameštaju.

Zatim pogledah okolo. Ničeg posebnog u toj prostoriji; svuda lepe skromne stvari, jednostavan i redak nameštaj, istočnjačke zavese, za koje se ne bi reklo da dolaze iz Luvra, nego iz nekog harema, a nasuprot meni portret žene. Bio je to portret srednje veličine, prikazivao je glavu i poprsje i ruke, koje drže knjigu. Bila je mlada, gologlava, očešljana s ravnim trakama u kosi, pomalo tužno se smešila. Da li zato što je bila gologlava ili zato što se stvarao utisak da se drži sasvim prirodno, no nikada ni jedan portret nije bio toliko kod kuće, kao ovaj u ovom stanu. Gotovo svi, koje sam video, napravljeni su za pokazivanje, bilo da je dama u svečanoj odeći, bilo dolično očešljana, s izrazom koji pokazuje da dobro zna da pozira, najpre slikaru, a zatim svima onima koji će je gledati, ili da izgleda razvratno u dobro odabranom negližeu.

Neke su na nogama, dostojanstvene, u punoj lepoti, s izrazom uzvišenosti, koju verovatno  nisu dugo zadržale u običnom životu. Druge se prenemažu u nepomičnosti platna; i sve imaju nekakvu sitnicu, cvet ili neki ukras, nabor haljine ili boru oko usnice, što osećamo da je slikar namestio radi efekta. Bilo sa šeširom, čipkom ili gologlave, na njima je uvek nešto usiljeno. Šta? Ne znamo, jer ih nismo poznavali, ali osećamo. Izgleda kao da su negde u poseti, kod ljudi kojima žele da se dopadnu, kojima žele da se prikažu u najboljem svetlu; one su proučile svoje držanje, bilo skromno ili oholo.

Šta reći o ovoj ovde? Ona je kod kuće, i to sama. Da, ona je bila sama, jer se smešila kako se smešimo kad smo sami i mislimo na nešto tužno ili nežno, a ne kako se smešimo kad osećamo da nas gledaju. Toliko je sama i kod kuće, da je izdvojena u čitavom tom velikom stanu, potpuno odvojena. Ona stanuje u njemu, ispunjava ga, sama ga oživljava; tu može da dođe mnogo ljudi, svi ti ljudi mogu da govore, smeju se, čak i da pevaju; ona će uvek biti sama, sa samotnim osmehom i sama ga oživljavati pogledom s platna.

I on je jedinstven takođe, taj pogled. Uprt je u mene sasvim pravo, blag i nepomičan, a ne vidi me. Svi portreti znaju da ih se posmatra i oni očima odgovaraju, očima koje vide, koje misle, koje nas prate, ne napuštaju nas od trenutka kad uđemo dok ne izađemo iz stana u kome stanuju.

Ovaj ovde me nije video, ništa nije video, iako je njegov pogled sasvim pravo počivao na meni. Setih se Bodlerovog stiha:

„I tvoje oči, što privlače kao one s portreta“.

One su me zaista privlačile, neodoljivo, izazivale su u meni neko čudno jako, novo uzbuđenje, te naslikane oči koje su živele ili koje možda još uvek žive. Oh! kakva se beskrajna draž, koja razneži kao lahor, zavodnička kao umiruće nebo u ljubičastom, crvenom i plavom sutonu i pomalo setna, kao tama u pozadini, razlivala iz tog tamnog kadra, iz tih očiju u koje ne možeš da pronikneš! Te oči, te oči stvorene s nekoliko poteza četkice, skrivale su u sebi tajnu nečeg što se pričinjava, a ne postoji, što može da se pojavi u pogledu žene, što u nama rađa ljubav.

Otvoriše se vrata. Ušao je gospodin Milijal. Izvinio se što je zakasnio.

Je se izvinih što sam došao prerano. Zatim mu rekoh:

„Je li bezobzirno ako vas upitam ko je ova žena?“

On odgovori:

„To je moja majka. Umrla je kad je bila vrlo mlada.“

I tada svatih otkuda ta neobjašnjiva privlačnost tog čoveka.