Zašto treba da imate mačku

1. Učestvuje u svim događanjima, naročito pri donošenju novih stvari u kuću. Ako kupite bilo koju zapakovanu stvar, moraće ona prvo da sve onjuši, uđe u kutiju, da proveri valjda da li se krije neki miš ili buba. Uvek imate pomoćnika.

2.  Kada peglate, tu je, čeka i vreba kada ćete da lepo sklopite ispeglanu stvar da bi ona legla na nju. Nemojte je terati. Mačka je pametna. Maca mora da obeleži opranu stvar “da uplaši neprijatelja”, koji pokušava da zaposedne opran i ispeglan deo garderobe. Ona u stvari time daje na znanje da se to ne sme dirati.

3. Ako dođe majstor u kuću, naročito moler ili vodoinstalater, imaće pomoćnika. Ulaziće u njegov alat, trudiće se da mu se nametne, sve dok je on ne pomazi. Ona mu u stvari daje na znanje da mu “dozvoljava” da bude u vašoj tj. njenoj kući.

4. Ne dozvoljava vam da unosite nezdravu hranu, tj. meso. Čim počnete da seckate te grozne proteine životnjskog porekla, počeće da se dere kao da je niste hranili tri dana, iako se možda približava svom šestom kilogramu težine. Moraćete da odvojite koji komad za nju.

5. Kada presvlačite posteljinu neće vam biti dosadno, učestvovaće u tome i svesrdno pomagati, ulazeći u navlake i pobedonosno će da se smesti nasred kreveta čim ste ga presvukli.

6. Čim otvorite kutiju s nakitom, “biraće” zajedno sa vama šta ćete staviti na sebe, što ogrlica više zvecka, to će je ona više “hteti” za sebe.

7. Upijaće negativnu energiju tla na kome spavate, tako što će vam leći na noge, stomak, a možda i na grudi i vama neće biti potrebni sedativi, deluje umirujuće, bolje od bilo kog leka.

8. Ako inače nema običaj da spava sa vama, što je naravno neuobičajeno za macu, a dođe i počne da se utrpava u krevet, vreme je da odete kod lekara, pao vam je imunitet ili će se desiti nešto neprijatno što ne očekujete. Unapred vas štiti od budućeg stresa.

9. Svesrdno će se truditi da vam pomogne pri kupanju. Ako više volite da se tuširate, pokušaće da uđe u tuš kabinu ili će, dok se brčkate u kadi punoj pene, šetati po ivici kade, pokušavajući da uhvati penu, kidajući vam živce pri pomisli hoće li upasti u kadu ili ne.

10. Odličan je detektor kvaliteta suhomesnatih proizvoda. Ako maca odbija određenu šunku ili kobasicu, nemojte je ni vi jesti.

11. Ako insistira da bude na vašem radnom stolu ili vam se utrpava u krilo, ne terajte je. Takođe upija negativna zračenja od kompjutera.

12. Ako kucate na tastaturi, a dođe i sedne u krilo, stavi glavu ili šapu na vaš zglob od šake, vreme je da prekinete sa radom. Premoreni ste. Ukoliko ne shvatite njenu “opomenu", teško ćete zaspati.

13. Savršena je za vašu liniju. Dok ručate, sedi preko puta na stolici i fiksira vas pogledom, da bi stvorila kod vas osećaj krivice što vi jedete, a njoj ne date. Naravno, ona mora da učestvuje u tom događaju i treba da se osećate počašćenim što je „pristala" da bude sa vama za stolom.

14.  Ako se popne na dvd player ili televizor ili ekran od kompjutera, ide zahlađenje. Promena vremena u vidu kiše ide i kada počne da ulazi u komode, ormare i da baca stvari iz ormara i ušuškava se unutra.

15. Ako pri ležanju na televizoru njen rep visi preko ekrana promenite kanal, videćete nešto što vam neće prijati.

16. Ako dođe i legne pored vaše glave ili vam šapicama “gnječi" glavu, predstoji skok pritiska, vrtoglavica, pad imuniteta ili upala sinusa, uha.

17. Ako dođu gosti, a ona se smesti u vaše krilo i fiksira pogledom gosta, taj je energetski vampir. Hoće da ga otera iz kuće, jer oseća da vas zamara. Ukoliko dođe gostu u krilo, budite sigurni da vas ta osoba iskreno voli.

18. Ukoliko ide prema ulaznim vratima i hoće da uporno izađe napolje, a inače je ne puštate iz stana, otvorite da vidite gde je krenula. Ako se radi o sterilisanoj maci ili mačoru, možda joj je dosadno i ako samo pronjuška po hodniku i vrati se u stan, nema opasnosti. Ukoliko pobegne niz stepenice, spakujte se i vi i izađite iz stana. Ponesite vredne stvari i javite prijateljima da će možda doći do zemljostresa. Ponekad, posebno ako je hodnik mnogo hladniji od stana, to nagoveštava da će naići jako topao talas i ona se unapred hladi. A možda joj je jednostavno dosadno i hoće da prošeta.

19. Ako imate temperaturu i ona dođe u krevet, a to je sigurno da će učiniti, čak i ako spava na drugom mestu, pustite je da se smesti gde ona hoće, makar to bilo i preko vašeg grla ili iznad vaše glave, pomaže vašem organizmu da se izbori sa padom imuniteta.

20. Ako počne bez razloga da vas grebe ili vas ujede, postane razdražljiva, odnesite je kod veterinara. Ukoliko utvrdi da nije besna ili da je sasvim zdrava, smanjite joj obroke, jedan razlog je višak energije i to bi moglo značiti da vas izaziva na igru, da bi potrošila energiju, ali može značiti da ste previše napeti, nervozni i ona vas u stvari opominje da se smirite. Izgleda paradoksalno, ali je tako. U domu u kome su svi smireni i maca je takva. Ponekad takvo njeno ponašanje nagoveštava da se nekoj osobi, za koju ste veoma emotivno vezani, može dogoditi nešto neprijatno, da je u nekoj vrsti opasnosti. Mačka je najbolji radar za buduće događaje. Ako je opuštena i spava na leđima i još pri tom sa dignutim šapama, nema problema za domaćine, mogu da budu mirni, svi problemi će se uspešno rešiti.

21. Za decu, čak i malu, pravi je melem za dušu. Ako beba plače ili malo dete neće da se uspava, a imate macu, pustite je u bebinu sobu. Ako skoči u krevetac i legne pored bebe, i beba se smiri, posle izvesnog vremena je iznesite iz kreveca, odradila je svoje. Mačka nikada neće da ogrebe bebu, jer je doživljava kao svoje mladunče.

22. Ako vas noću probudi iz čista mira, ustanite i pregledajte stan. Možete primetiti da negde curi voda, da ste zaboravili da isključite šporet, peglu, ona zna kada preti opasnost kući, jer ona brine o svojoj teritoriji.

23. Ukoliko vas noću probudi i mijauče kao da hoće nešto da vam pokaže, verovatno je ulovila neku bubašvabu i hoće ne samo da se pohvali, nego vas u stvari uči kako da lovite bubašvabe.

24. Ne zaboravite da ste vi na njenoj teritoriji. Iako vas doživljava kao gazdu, ona je duhovni vođa i zaštitnik doma.

25. Ako vam nepoznata mačka iznenada dođe na prag i hoće da uđe u kuću, pustite je, posebno ako je odabrala baš vaš stan. Nekome je u vašem domu potreban energetski doping ili oseća da je kući potrebna zaštita.

26. Pre nego što hoćete da odete na put, a da ostavite ključeve nekome ko će da je obilazi, taj mora da dolazi pre vašeg odlaska češće da se sa njom sprijatelji. Odaberite nekog ljubitelja maca, koji će boraviti bar sat-dva pored nje. I ako vas po povratku s puta bude ignorisala, uvređena je što ste je ostavili. Obradujete je nekim poklonom, nekim vitamisnkim bombonama za mace ili nekom igračkom. U principu, za macu je to veliki šok, bilo bi najbolje da nađete nekoga ko će spavati u vašem stanu sa njom.

27. Ako maca, dok spava, trza očnim kapcima, ječi ili udziše, nešto sanja. I ona ima svoje brige i traume. Možda sanja kako miševi prelaze ulicu, a ona ne može sve da ih pohvata.

28. Ako je vama odlazak kod veterinara trauma, biće i njoj. Najbolje je da dođe veterinar u kuću i da se prvo s njim sprijatelji, da vidi da vi s njim lepo pričate, a ne s vrata da ide sa špricom prema njoj. Ako je vama veterinar simpatičan i maci će biti.

29. Maca može da se navikne na redovni odlazak u vikendicu, ali pošto je za nju šok izlazak iz stana, najbolje je da joj date da pre polaska poliže koren valerijane (odoljena), jer će je to relaksirati i ona će uglavnom u svojoj korpi dremati. Ukoliko u kolima bude mijaukala, obraćajte joj se tepanjem i pružite ruku kroz rešetke na njenoj korpi, tj. kontejneru, da oseti vaš miris. Povremeno provetrite automobil, jer mace ne podnose vrućinu.

30. Nemojte nikada biti grubi prema maci, ona vas iskreno voli, ali ako grebe nameštaj pronađite način kako da joj udovoljite da oštri nokte. Grub otirač ili komad parčeta od plute biće joj sjajna podloga za tu aktivnost.

31. Neke mace su prave domaćice. Nađu neki vaš odevni predmet i nosaju po stanu, premeštaju s mesta na mesto. Dajte joj štringlu vune da se zabavi.

32. Nemojte nikada vikati na macu ako uradi nešto što je vama nelogično. Treba samo blago povišenim strogim tonom reći „no, no", shvatiće, a to će vam biti jasno kada pokunjeno ode sa mesta zločina.

33. Mace vole: merdevine, da se penju i ulaze u vitrinu, na police, da se sakriju, i dok vi izbezmljeno trčite po hodniku zgrade, misleći da je slučajno izašla, kada ste poslednji put zatvarali vrata, ona verovatno spava u nekom ormanu. Vole da vrebaju ptice i ne misle kako se vi osećate kada šetaju po simsu prozora ili terase. Lek za to je da stavite komarnik na prozor i samo taj otvarate, a što se terase tiče, ni kineski zid joj neće biti dovoljan ako nešto naumi. Postoji lek i za to. Ribarska mreža se tako razapne da vi imate pogled, a njoj smeta da se penje po ogradi. Biće zadovoljna što i ona ima pogled. Mačke su veoma prefinjene životinje, one neće jesti bilo šta, njuškati po prljavštini kao psi, moraju imati čist tanjir, čistu vodu i mnogo nežnosti i ljubavi koju bezrezervno uzvraćaju. 

Omiljene kratke SF priče - "Devet milijardi Božjih imena" by Arthur C. Clarke

Devet milijardi Božjih imena

            - Ovo je pomalo neobičan zahtev – reče dr Vagner, nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka. – Koliko znam, to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetanski samostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjuterom. Ne želom da budem radoznao, ali nikada ne bih ni pomislio da bi Vašoj, hm, instituciji bila od koristi takva mašina. Da li biste nam ipak rekli šta nameravate s tim mašinama?

            - Vrlo rado – odgovori lama, popravi malo svoju svilenu haljinu i pažljivo odloži priručnik, kojim se koristio za tekuću konverzaciju. – Vaš kompjuter Mark V može da obavlja svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojeva. No, mi smo zainteresovani za slova, a ne za brojke. Zato bismo želeli da izmenite kružni tok, tako da mašina otiskuje reči umesto brojki.

            - Ne razumem potpuno...

            - To je projekt na kome smo radili u poslednja tri veka. U stvari i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to Vama i Vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamerno saslušati moje razlaganje.

            - Svakako.

            - To je, u stvari, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih Božjih imena.

            - Kako molim?

            - Imamo razloga da verujemo – nastavio je lama, ne zbunjujući se ni malo – da sva ta imena mogu da budu napisana sa samo devet slova abecede, koju smo mi izmislili.

            - I vi ste na tome radili tri veka?

            - Tačno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest hiljada godina.

            - Oh – dr Vagner se malo zbunio. – Sada mi je već jasnije zašto želite da iznajmite jednu od naših najnovijih mašina. Ali, kakva je, u stvari, svrha tog projekta?

            Lama kao da je oklevao i dr Vagner je pomislio da ga je možda uvredio. Ako je i bilo tako, to se uopšte nije zapažalo po laminom odgovoru.

            - Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg verovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića – Bog, Jehova, Alah i tako dalje, samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filizofski problem, o kome ne bih želeo da govorim. No, među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva, koju bismo mogli da nazovemo pravim imenima Boga. Sistematskim zamenjivanjem slova pokušali smo da ih sve evidentiramo.

            - Razumem. Vi ste počeli sa AAAAAAA i radili sve do ZZZZZZZ...

            - Tačno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom. Nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće mašine. Mnogo zanimljiviji problem bio je da pronađemo odgovarajući kružni tok, da bi se uklonile smešne kombinacije. Na primer, ni jedno slovo ne sme da se pojavljuje više od tri puta za redom.

            - Tri? Vi svakako mislite dva puta?

            - Tri, tri je ono tačno. Mislim da bi predugo trajalo dok bih Vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumeli naš jezik.

            - Verujem Vam na reč – reče dr Vagner. – Nastavite.

            - Na svu sreću, biće vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjuter tom poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će menjati svako slovo po redu i otisnuće rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest hiljada godina, a mašini samo sto dana.

            Dr Vagner je jedva bio svestan šuma, koji je dopirao s Menhetna, duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svetu, u prirodnom svetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore, u zabačenim himalajskim predelima, ovi monasi susastavljali popis besmislenih reči. Ima li ljudska glupost granica? No, on ne sme da dopusti da se opazi šta je pomislio. Kupac je uvek u pravu...

            - Bez sumnje – odgovorio je dr Vagner – mi možemo da prilagodimo Mark V da otiskuje popis takvog karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutera. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.

            - To je naša briga. Sastavni delovi su dovoljno maleni da ih možete poslati avionom. To i jeste jedan od razloga što smo se odlučili baš za vaš kompjuter. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.

            - I Vi želite da angažujete dva naša inženjera?

            - Na tri meseca, koliko će trajati rad na projektu.

            - U redu, daćemo Vam najbolje ljude.

            Dr Vagner je nešto zapisao na komadiću papira.

            - Postoje samo još dve stvari, koje bi...

            Pre nego što je mogao da završi rečenicu, lama je izvadio komad papira.

            - Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci.

            - Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno, što se toga tiče. Druga stvar je tako trivijalna, da se ne usuđujem ni da je spomenem, ali je vrlo čudno kako se po nekad na to zaboravlja. Kakav vam je izvor električne energije?

            - Dizel generator, koji daje pedeset kilovata sto deset voltne struje. Postavljen je pre pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u manastiru u mnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.

            - Svakako – odgovorio je dr Vagner kao eho. – Trebalo je da odmah pomislim na to.

* * *

            Pogled s ograde izazivao je vrtoglavicu, ali vremenom se čovek na sve navikne. Nakon tromesečnog boravka, Džordža Henlija više nije impresionirala dubina od gotovo hiljadu metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja, kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vetrom izglačani kamen, gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina, čijih se imena nije ni potrudio da se seti.

            Ovo je najluđa stvar, koju smo ikada počeli, razmišljao je. „Projekt Šangri La“, kako ga je krstio neki mudrac. Veće je nedeljama Mark V izbacivao gomile papira sa škrbotinama. Strpljivo i nezaustavljivo, kompjuter je slagao slova, sve nova i iznova, u sve moguće kombinacije, iscrpljujući jednu klasu pre nego što bi prešao na novu. Kako se traka pojavljivala iz elektromagnetne pisaće mašine, monasi su pažljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jednu nedelju i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je to mutna kalkulacija uverila monahe, da uzmu baš devet slova, a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Džordž nije znao.

            Jedna od noćnih mora mu je bila da će se plan promeniti i da će Dalaj-lama proglasiti da se prokekat produžava do 2060. godine, a to bi im priličilo.

            Džordž je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Čak se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Čak je pušio jednu od onih debelih cigara, zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti veseljaci su bili spremni da prihvate gotovo sva manja, a i neka veća životna zadovoljstva. Ipak, postojala je jedna stvar, koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti, ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dole u selo, na primer...

            - Slušaj me, Džordž – reče Čak užurbano. – Načuo sam nešto, što bi moglo da nam natovari nevolje na glavu.

            - Šta se događa? Je li neki zastoj na mašini? To bi bilo najgore što bi moglo da nam se desi.

            Tada zaista ne bi mogli da se vrate, a ništa ne bi bilo strašnije. Kako su se sada osećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao dar s neba. Najzad, to bi bila bar nekakva veza s kućom.

            - Ne, nije reč o tome. – Čak sede na ogradu, što nije imao običaj, jer se plašio da ne padne u ponor. – Upravo sam saznao o čemu je tu u stvari reč.

            - Šta misliš da kažeš time, pa mislio sam da mi to znamo.

            - Svakako, mi znamo šta to rade ti monasi. Ali, nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...

            - Pa, reci mi već jednom, ne okoliši – zagunđao Džordž nezadovoljno.       

            - Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako po podne upada u prostoriju kod Marka V, da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovog puta je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopšte može da bude uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na poslednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorečivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam „Naravno“... i on mi je tada sve ispričao.

            - Hajde, pričaj i ne gnjavi toliko.

            - Dakle, oni veruju kako, kada nabroje sva imena Gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da ih ima devet milijardi, biće postignut Bžoji cilj. Čovečanstvo će stići do svog kraja i neće biti više nikakvog smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svet da završi, stigne do kraja i prestane da postoji. Zvuči pomalo kao nekakvio svetogrđe.

            - Pa, šta ćemo onda da počnemo, šta da radimo? Da se ubijemo?

            - To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam Gospod Bog i počisti stvar... i ništa više!

            - Oh, razumem. Kada završimo naš posao, biće smak sveta. Sudnji dan.

            Čak se nervozno nasmeja.

            - Upravo to sam i rekao Dalaj-lami. I, znaš šta se dogodilo? Pogledao me je popreko, kao da sam najblesaviji đak u razredu i rekao „Nema ničeg običnijeg od toga“.

            Džordž je malo razmišljao.

            - To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari – rekao je ozbiljno. – Ali, šta misliš da bismo mi morali da učinimo? Mislim da to ni malo ne menja stvar što se nas tiče. Najzad, mi smo znali da su oni malo luckasti.

            - Ali, zar ti ne vidiš šta bi moglo da se dogodi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona poslednja truba ili šta već oni očekuju, lako može da se desi da okrive nas. Daje naša mašina kriva što nije dobro obavila posao. Ne volim ni malo takvu situaciju.

            - Jasno mi je šta misliš – rekao je Džordž polako. – Imaš ti i pravo. Ali, takve stvari su se događale i ranije, znaš i sâm. Kada sam bio dete, imali smo nekog suludog propovednika, koji je govorio da će svet da propadne iduće nedelje. Mnogo ljudi mu je poverovalo, pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije desilo, nisu bili ozlojeđeni, kao što bi čovek očekivao. Oni su samo rejkli da je pop malo pogrešio i dalje su mu verovali. Mislim da neki još veruju.

            - Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovde je nešto drugo. Mi smo ovde sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i biće mi stvarno žao kad se cela stvar sruči na leđa Dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka, koje se do sada nije smelo dirnuti i kad se i tada ništa ne dogodi... No, ipak bih želeo da sam negde na nekom drugom mestu.

             - Ja to želim već nedeljama. No, ništa ne možemo da učinimo, dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion, koji će nas odvesti odavde.

            - Svakako – reče Čak zamišljeno – ipak bismo mogli malo da sabotiramo.

            - Đavola bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.

            - Ne onako kako sam ja zamislio. Mašina će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za nedelju dana. Dakle, pokvarićemo nešto, da bismo imali šta da popravljamo upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo da budemo dole na aerodromu u vreme kada budu poslednja imena izlazila iz mašine. Onda više neće moći da nas uhvate.

            - Ne sviđa mi se sve to – reče Džordž. – To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.

* * *

            - Meni se to ipak ne sviđa – rekao je nekoliko dana kasnije, kada su ih mali poniji nosili niz uski vetroviti puteljak u dolinu. – I, nemoj da pomisliš kako ja bežim jer sam se uplašio. Jednostavno mi je žao tih jadnih momaka tamo gore i ne bih hteo da budem tamo, kada ustanove kako su bili budalasti. Pitam se kako će to preboleti Dalaj-lama?

            - Čudno – odvratio je Čak – ali kada sam se pozdravljao s njim, činilo mi se kako on zna da mi bežimo. I nije ga uopšte bilo briga, jer je znao da mašina radi glatko i bez greške i da će posao biti završen na vreme. A posle toga, za Dalaj-lamu nije bilo ničega. Posle toga  n i š t a...

            Džordž se okrenuo u sedlu i gledao gore uz planinski puteljak. To je bilo poslednje mesto odakle se jasno video lamaistički manastir. Široka spljoštena građevina uzdizala se prislonjena uz planinu, silueta se ocrtavala uz sam vrh i stapala sa planinom, uz odbleske sunca na zalasku. Tu i tamo, svetlucali su otvori na prozorima, kao na nekom prekookeanskom brodu. Električno svetlo, naravno, koje je dobijalo struju iz generatora kao i Mark V. Koliko dugo će ga još trošiti? Džordž se pitao neće li monasi razbiti kompjuter u besu i razočaranju. Ili će mirno sesti i opet početi  da izračunavaju.

            Znao je tačno šta se upravo ovog časa događa tamo gore, u planini. Dalaj-lama i njegovi pomoćnici sede u svojim svečanim svilenim haljinama i pregledaju velike trake papira, što im donose mlađi monasi s električne mašine, teleprintera, i slažu u velike tomove. Niko ništa ne govori. Jedino se čuje planinski vetar i kuckanje tipki mašine po papiru, jer je Mark V radio sasvim tiho i kao munja obavljao operacije stotine hiljada proračuna u sekundi.

            - Evo ga! – viknu Čak, pokazujući dole u dolinu. – Zar nije predivan?

            Bez sumnje jeste, pomislio je Džordž. Rasklimani stari „DC 3“ stajao je na kraju piste, kao maleni srebrni leptir. Za dva sata, on će ih poneti u slobodu i u svet zdravog razuma.

            Na brzi dolazak noći u visokim planinama Himalaja već su se bili navikli. Na svu sreću, put je sada već bio mnogo bolji, a obojica su imala i ručne svetiljke. Nema više nikakve opasnosti, samo je već postalo malo neudobno na leđima tih ponija, i hladno. Nebo je bilo čisto i prekriveno dragim, poznatim zvezdama.

            Dakle, neće biti nikakve prepreke da ne uzlete zbog loših vremenskih uslova.

            Počelo je da seva, ali je uskoro prestalo. Ta ogromna arena, okružena visokim brdima, koja su sablasno bila osvetljena sjajem zvezda, nije pogodovala ovakvom raspoloženju. Džordž pogleda na sat.

            - Stići ćemo za jedan sat – doviknuo je preko ramena svom prijatelju Čaku. Onda je dodao zamišljeno. – Zanima me da li je kompjuter završio posao? Sada bi bilo vreme.

            Kako Čak nije ništa odgovorio, Džordž se malo okrenuo u sedlu. Video je samo bledo lice svog prijatelja, kako zuri prema vrhu planine s koje su se spuštali.

            Visoko u brdima, tamo gde je trebalo da bude lamaistički manastir, dizala se jarka svetla baklja visoko prema nebu.

            - Pogledaj – vikao je Čak – njihov svet zaista nestaje, kako su bili i prorekli.

            Dok su zapanjeno gledali u vrh planine, nisu ni opazili kako se zvezde polagano gase jedna za drugom...

Omiljeni italijanski recepti - Zapečene tikvice i makarone

Zapečene tikvice i makarone

Potrebni sastojci

(za četiri osobe)

- 400 gr makarona
- 700 gr tikvica
- 2 - 3 kašike italijanskog pesto sosa (u tegli)
- 150 gr krem sira
- 300 ml pavlake
- 200 ml mleka

- 4 jajeta
- so i biber
- 2 grane bosiljka
- 2 češnja belog luka

Kuvati makarone u slanoj vodi prema uputstvu na pakovanju. Oprati ih hladnom vodom i ocediti. Zagrejati rernu na 200 stepeni. Tikvice oprati, očistiti i iseći po dužini na kriške, zatim premazati pesto sosom.

Umutiti krem sir sa pavlakom, mlekom, jajima, solju i biberom. Očistiti beli luk, ispasirati ga i promešati sa prethodno pripremljenom smesom. Složiti makarone i tikvice u posudi za pečenje, koja je prethodno namazana uljem, preko toga ravnomerno rasporediti pavlaku i sve peći oko 45 minuta.

Dobro oprati bosiljak i izdvojiti listiće sa kojima ćete ukrasiti jelo.

Omiljeni italijanski recepti - Italijanske ćuftice sa kantarionom

Italijanske ćuftice sa kantarionom 

Potrebni sastojci

(za četiri osobe)

- 1 glavica crnog luka
- 400 gr mešanog mlevenog mesa
- 3-4 kašike prezli
- so i biber

- 1 jaje
- 2 grančice kantariona
- 8 režnjeva šunke

- 2 kašike putera

- 400 gr testenina u obliku tračica

- 3 dl mleka
- 100 gr sira
- pola vezice bosiljka.

 

Očistiti crni luk i iseckati. U činiju sa mesom dodati seckani luk, jaje, prezle, so i biber, pa sve dobro promešati. Grančice kantariona oprati, prosušiti i otkinuti 8 većih listova.
Od mlevenog mesa napraviti mokrim rukama 8 ćuftica, pa svaku uviti u tanji režanj šunke i veći list kantariona. Zagrejati buter u tiganju, pa pržiti ćuftice na tihoj vatri dok ne porumene. Testenine kuvati u posoljenoj vodi prema uputstvu navedenom na kesici.
U međuvremenu, zagrejati mleko, pa u njega dodati sir. Masu mešati na tihoj vatri, dok se sir ne otopi. Grančice bosiljka oprati, prosušiti, iskidati listiće i sitno ih iseckati, a zatim dodati u sos. Celu smesu posoliti i pobiberiti. Testenine procediti. Servirati ih sa ćufticama i sosom. Ukrasiti preostalim bosiljkom i sitno seckanim paradajzom.

Omiljene kratke SF priče - "Pešak" by Rej Bredberi

„Pešak“

Ući u tu tišinu, kakva je vladala nad gradom u osam sati, u vlažno novembarsko veče, spustiti noge na asfaltirane staze, prekoračiti travnate ivice i napredovati, ruku strpanih u džepove, kroz tišinu, beše upravo ono što je Leonard Mid najradije činio. Stajao bi na uglu neke raskrsnice i gledao niz dugačke, mesečinom obasjane avenije, sa stazama za pešake na sve četiri strane, odlučujući na koju stranu da krene, iako mu je to bilo sasvim svejedno; bio je sâm na ovom svetu anno Domini 2053. ili isto kao da je sâm, i kad bi doneo odluku, odabrao stazu, krenuo bi, stvarajući šare ledenim dahom, nalik na dim cigare.

Ponekad bi šetao satima i prelazio kilometre, vraćajući se kući tek oko ponoći. A na svom putu viđao bi kućice i domove s mračnim prozorima, i bilo je kao da prolazi grobljem, gde bi tek slabašni titraji svetla svitaca trepnuli iza prozora. Nenadani, sivi fantomi, činilo se da se pokazuju na unutrašnjim zidovima sobā, gde zavesa još nije bila navučena, ili se pak čulo šaputanje i mrmorenje tamo gde je prozor zgrade, nalik na grobnicu, još uvek bio otvoren.

Leonard Mid bi zastao, nakrivio glavu, oslušnuo, gledao i i nastavio da hoda, ne stvarajući buku na neravnoj stazi. Odavno se mudro prebacio na patike, jer su psi u patrolnim odredima pratili njegove šetnje lajanjem, kad bi nosio tvrde potpetice, a i svetla bi mogla da se upale, lica pojave i cela bi se ulica uznemirila zbog prolaza usamljene figure, njega, u rano novembarsko veče.

Ovo veče je usmerio svoj put prema zapadu, u pravcu skrivenog mora. U vazduhu je bilo pravog, kristalnog mraza; stezao je u nosu, a u plućima je žarilo kao oko božićne jelke; osećao si kako hladan vazduh ulazi i nestaje, a sve grane se pune nevidljivim snegom. Osluškivao je tiho šuškanje mekih patika u jesenjem lišću sa zadovoljstvom i zviždukao hladnim, tihim zviždukom između stisnutih zuba, s vremena na vreme podigavši u prolazu po koji list, ispitujući pod retkim svetiljkama njegovu osnovnu građu, udišući usput njegov opor miris.

„Zdravo, vi tamo“, šaputao je svakoj kući, sa svake strane, dok je išao dalje. „Šta ima većeras na Kanalu 4, Kanalu 7, Kanalu 9? Gde jure kauboji i da li to američka konjica stiže u pomoć preko onog brežuljka?“

Ulica beše tiha, i dugačka i prazna, tek se njegova senka micala, nalik na jastreba na zemlji. Kad bi zatvorio oči i stao mirno, skamenjen, mogao bi sebe da zamisli u središtu ravne, američke pustinje, zimi, bez vetra, bez ijedne kuće na hiljade kilometara uokolo.

„Šta je sada?“ upitao je kuće, pogledavši na ručni sat. „Osam i po uveče? Vreme za tuce odabranih ubistava? Kviz? Revija? Komičar, koji pada sa scene?“

Beše li to šum smeha, što je dopro iz kuće bele mesečeve boje? Oklevao je, ali krenuo je dalje, jer se nije ništa dogodilo. Sapleo se na isturenoj neravnini staze. Beton je nestajao pod cvećem i travom. U deset godina šetanja noću ili danju, na hiljadama pređenih milja, nikad nije sreo čoveka u šetnji, ni jedan jedini put za sve to vreme.

Došao je do raskrsnice u obliku deteline, što je stajala u tišini, ne mestu gde su dva glavna auto-puta presecala grad. Danju je ovde bila gromoglasna struja vozila, benzinske pumpe otvorene, veliki insekt što šušti, stalno se nadmudrujući za pozicije, dok tamjan dimi iz njihovih odvoda, a oni preleću prema kućama u dalekim smerovima. Međutim, sada su i ovi putevi bili nalik na rečice u doba suše, samo kamen, korito i odsjaj Meseca.

Krenuo je nazad sporednom ulicom, praveći krug prema svojoj kući. Beše već na domak svog cilja, kada, sasvim iznenada, iza ugla izroni usamljeni auto i jako ga zapljusnu mlazovima belog svetla. Stao je opčinjen, kao nekakav noćni leptir, zatečen iluminacijom, a zatim privučen prema njoj.

Metalni glas ga pozva:

- Stoj mirno! Ostani gde si! Ne miči se!

On zasta.

- Digni ruke u vis!

- Ali – reče on.

- Ruke u vis! Ili ćemo pucati!

Poilicija, naravno, ali kakva neverovatna retkost; u gradu od tri miliona, preostala su samo jedna policijska kola, zar nije tako? Već od pre godinu dana, 2052. izborne godine, policijske snage su bile smanjene od tri na jedan auto. Zločin je nestajao; više nije bila potrebna policija, osim ovog, jednog jedinog automobila, koji je lutao i lutao praznim ulicama.

- Vaše ime? – reče policijski auto metalnim šapatom. Zbog jakog svetla, koje mu je udaralo u oči, nije mogao da vidi ljude u autu.

- Leonard Mid, odgovori.

- Glasnije!

- Leonard Mid!

- Posao ili zanimanje?

- Mislim da me možete nazvati piscem.

- Bez zanimanja, – reče policijski auto, kao da govori samome sebi. Svetlost ga je držala na mestu, kao insekta u muzeju, prstiju probodenih iglom.

- Moglo bi se tako reći – reče gospodin Mid. Nije pisao već godinama. Časopisi i knjige nisu se više prodavali. Sada se sve zbivalo noću, unutar kuća nalik na grobnice, mislio je on. Grobnice, slabo osvetljene svetlima televizije, gde su ljudi sedeli kao mrtvaci, dok bi im sivi ili obojeni zraci dodirivali lice, nikada ih stvarno ne dodirnuvši.

- Bez zanimanja – reče fonografski glas, sikćući. – Šta radite napolju?

- Šetam – reče Leonard Mid.

- Šetate?

- Samo šetam – reče on jednostavno, ali na licu oseti hladnoću.

- Šetate, samo šetate, šetate?

- Da, gospodine.

- Šetate kuda? Zbog čega?

- Šetam zbog vazduha. Šetam zbog gledanja.

- Vaša adresa!

- Jedanaest južno, Ulica Sent Džejms.

- A, u vašoj kući ima vazduha, vi imate aklimatizacioni uređaj, gospodine Mid?

- Imam.

- I, imate ekran u vašoj kući, da gledate?

- Nemam.

- Nemate.

Nastala je kratka tišina, optužba već sama po sebi.

- Jeste li oženjeni, gospodine Mid?

- Nisam.

- Niste oženjeni – reče policijski glas iza plamenih zraka. Mesec beše visoko, jasan među zvezdama, a kuće sive i tihe.

- Niko me nije hteo – reče Leonard Mid s osmehom.

- Ne govorite bez pitanja.

Leonard Mid je čekao u hladnoj noći.

- Samo šetate, gospodine Mid?

- Samo šetam.

- Ali, niste rekli s kakvom svrhom?

- Rekao sam: zbog vazduha, zbog gledanja i zbog same šetnje.

- Jeste li to često činili?

- Svako veče, već godinama.

Policijski auto je zaposeo sredinu ulice, dok mu je radio govorio ispod tona.

- Dakle, gospodine Mid – reče auto.

- Je li to sve? – upita on pristojno.

- Jeste – reče glas. – Ovamo. Začu se uzdah, šum. Zadnja vrata policijskog automobila otvoriše se širom. – Uđite. 

- Čekajte malo, nisam ništa uradio!

- Uđite!

- Protestujem!

- Gospodine Mid!

Zakoračio je kao iznenada opijen čovek. Dok je prolazio pored prednjeg prozora automobila, pogledao je unutra. Kao što je i očekivao, nikoga nije bilo na prednjem sedištu, uopšte nikoga u autu.

- Uđite.

Stavio je ruku na vrata i zavirio na zadnje sedište, zapravo malu ćeliju, maleni crni zatvor s rešetkama. Mirisalo je na kovano gvožđe. Mirisalo je na jaki antiseptik; mirisalo je suviše čisto, tvrdo i metalno. Tu nije bilo ničeg blagog.

- Kad biste bar imali ženu, da vam pruži alibi – reče metalni glas. – Međutim...

- Kuda me vodite?

Auto je oklevao, ili bolje rečeno zazujao, kao da negde pod električnim okom prelistava izbušene kartice, tražeći informaciju. 

– U psihijatrijski centar za istraživanje regresivnih tendencija.

On uđe. Vrata se zatvoriše, uz blagi udarac. Policijska kola se otkotrljaše niz noćne avenije, bacajući pred sobom mutna svetla.

Prođoše jednu kuću, u jednoj ulici, samo trenutak kasnije, jednu u čitavom gradu kućā, što su bile mračne, ali u ovoj su kući gorela sva električna svetla punim sjajem, svaki prozor snažna, žuta iluminacija u hladnoći tame.

- Ovo je moja kuća – reče Leonard Mid.

Niko mu nije odgovorio.

Auto se spuštao niz ulice, nalik na prazna rečna korita i otišao, ostavivši za sobom prazne ulice, s praznim pešačkim stazama, bez glasa, bez pokreta, cele, hladne novembarske noći.